Кад ме
живот заковитла у веома тешке тренутке, па помислим да нема човека, да је нада
далеко, и да Бог ћути на молитве, увек се на крају појави светлост.
Јави се
неки човек, од кога се нисам надао, пројави се као ближњи.
Отвори се
шанса, као да су се врата изнебуха створила на зидинама затвора и - понуде
излаз.
Насмеје се
Бог на сав мој гнев, на сав мој очај и каже да ми опрашта јер сам маловеран. Па
ме прибије на груди, топло, незаслужено, и каже ми: "Идемо опет. Посвађаћемо
се ми још хиљаду пута, a ја ћу ти опростити и милион пута. Идемо
опет. Устани. Истераћемо ми своје."
И смешта ми
крст на леђа, а ја крст носим, носим, док не онемоћам, па се опет запитам да се
Бог није прешао, да ми кичма не прсне, да мој крст не склизне и не падне на
моје сапутнике, да се не откотрљамо скупа у ништа...
А онда се
јавим неком човеку, иако се он томе није надао...
Коментари