Живимо у ери глобалног
риалити програма. Много људи добровољно, сами, желе да претворе себе и своје
најближе у мале риалити звезде путем друштвених мрежа. Оду на одморе и не
испуштају мобилне телефоне и камере из руку. Синоћ видим породицу како седи у
ресторану, свако чачка свој телефон, само најмлађа девојчица гледа околину и
ужива у храни. Али нико ни са ким не прича.
Јасно, дабоме, да нису
сви који поставе куд коју фотографију из приватног живота жељни признања и
славе, можда само желе да поделе важне тренутке са драгим људима који су
далеко. Или да јавно овековече драгу успомену. Кључ је у мери и мотивима. Ако
се фотографија (па и текст) поставе само због гомилања лајкова, само да би нас
„радио“ ендорфин јер се многима свиђамо – манимо се тога. Постојан извор
радости и среће не може да буде у туђем признавању. Туђи укус и мишљење нису
мерило наше среће и успеха, а нарочито не наше личне вредности и остварености.
У ери презасићености информацијама, као да срећу тражимо само у подацима!
Нотификације, лајкови, поруке, емоџији. Потребно је да се вратимо основним
стварима. Радост тражимо у животу самом, у људима које волимо, у Богу, природи,
миру унутар себе.
Лепо је живети. Плутати
на води. Смејати се са драгим људима. Осетити укус хране. Заљубити се у крајолик.
Без размењене речи знати кад и како загрлити вољену особу. Слушати концерт и
осетити музику, живети тренутак, не посматрајући га кроз објектив свог
телефона. Задовољство и радост могу се пронаћи и током корисног рада, након
добро обављеног посла још више. Чудно, али мир се проналази и кад са неким
делимо и тешке тренутке. Њему олакшамо, себи можда отежамо, али осетимо да је
такав терет благословен. Удахнути шумски ваздух, помазити животињу, осетити
мирис траве и ходати по њој бос. Држати бебу у наручју.
Зар морамо сваки од
ових светих, великих тренутака да профанишемо тиме што их постављамо да неки
жири бодује наша искуства, па на основу тога да их и ми вреднујемо? Волим свој
живот јер је леп, јер је Божји дар, не зато што ми други одају признање на њему.
Многи не прихватају ни дивну несавршеност тренутака због којих су јединствени,
па их још стављају у филтере, монтаже, бришу звукове природе и смеха и стављају
неку комерцијалну музику. Светиње претварамо у производе, да другима буду
допадљиве, да их други „купе“ лајком, дељењем, коментаром, чиме год. То људи
чине и себи самима, своде се на допадљив производ. Бришу ситне боре, улепшавају
осмехе, смештају себе у калупе друштва. Многи то правдају зезањем, али и то
"зезање" је сасвим по жељи просечног конзумента информација. Користе
изразе који су најзаступљенији на мрежама, размишљају како размишља већина.
Људи све мање уживају у
животу, у тренуцима који пролазе, но намећу себи одговорност да буду звезде
риалити програма који мисле да сами режирају. Јер тако очајнички желе да се
другима свиде и да их други прихвате.
Прихватимо сами себе.
Нисмо савршени и то никада нећемо бити – бар не ако савршеност посматрамо као
људску идеју, која је променљива. Што је данас лепо, сутра је ружно. Кад
прихватимо себе у својој несавршености, онда треба да поставимо циљеве који
извиру изнутра и иду ка Горе.
Разграничимо и шта нам
је наметнуто, а шта је заиста наше. Наметнута је визија жене са савршеним
облинама као једине «праве» жене. Наметнут је богат мушкарац као једини «прави».
Унутар нас може потицати циљ да будемо здрави и изгледамо здраво, да будемо
вредни и имамо основну материјалну сигурност. Не због туђег прихватања, но због
нас самих и посредно због ближњих.
Живот је кратак, обични
трен. Потребно нам је да уживамо, да се у-живимо у свој живот, онај прави,
аутентичан, само наш, Богом дан, и да аутентично делимо своје искуство, у чему
предњачи љубав као најузвишенији начин "шеровања" и
"лајковања". Делимо своје, делимо себе, волимо друге, причамо са
њима, чему копија у кутији и апарату, кад имамо величанствен и сасвим бесплатан
оригинал? Држимо се смисла и у лепим и у тешким тренуцима. Онда ћемо бити
задовољни. Боримо се за смисао, а не за краткотрајну срећу.
Марко Радаковић
P.S. За оне који кажу како доња фотографија не одговара тексту јер жена није правила селфи, већ
снимала Литургију. Опет није у реду. Нико није ни рекао да се глобални риалити
односи само на селфи фотографије, већ на стремљење да се свети тренуци
представљају другима као лични успеси. За Литургију то поготово важи. Био сам у
ситуацији кад је свештеник прекинуо беседу и рекао жени да престане да снима
Литургију, није престајала да се врти око своје осе и снима све живо, а није ни питала, ни добила благослов за то. Ако се
и снима, снима се по благослову, за летопис или едукативне сврхе. А не за лични ћеф.
Коментари