По питању православног мисионарења данас на друштвеним мрежама можемо
најчешће срести следеће:
1) Цитати знаменитих теолога и/или светитеља. То је за похвалу, исто и ја
делим уколико наиђем на нешто вредно пажње. Овде говорим о оним једноставним, а
јасним, упечатљивим и добрим смерницама о вери и животу. Најчешће се деле речи
Св. Порфирија, Св. Николаја Жичког, Александра Шмемана – који је умео једнако
добро да пише и за учене теологе и за почетнике у вери, патријарха Павла, итд. Веома мало се деле цитати Светог Писма, што није добро.
2) Поменути цитати „упаковани“ у идеолошки обојен текст. Када неко
проповеда како се треба облачити, ходати, померати, те дели људе на побожне и
безбожне на основу спољашњих показатеља, кад се Бог своди на низ моралних
прописа и правила, то престаје да буде вера и претвара се у идеологију. Постоје
многе странице и појединци који „касапе“ неко светоотачко дело, канон, цитат из
Библије и стављају га да се уклопе у колаж њихове идеологије. Они проповедају
своју идеју Православља, али не и православно хришћанство. Као такви, више
штете, него што користе.
3) Стручни теолошки текстови. Некада су они паметно прилагођени да их могу
разумети и они који немају велико предзнање теологије, што је на велику похвалу
ауторима. Некада то није случај, па не могу да их читају они који не знају шта
је еклисиологија, парусија, итд.
Наравно, и такви текстови су корисни, бар за теологе. Али наша је тема приближавање Православља осталима.
4) Добар текст о вери написан архаично. Не говорим о старим текстовима који
имају старе речи, већ о новим текстовима написаним као да аутор и даље живи у
Карађорђевој Србији. Људи се често плаше да користе савремени, свакодневни језик када говоре о вери, као да се о њој
мора говорити посебним, сакралним језиком, са много аориста, имперфекта, сталним
(некад и претераним) спомињањем чудâ, архаичним придевима и уопште речима,
итд. То је напорно за младе људе и тиме
створе погрешну слику како си у Цркви на неки начин одвојен од стварног света кад, ето, чак и
причају другачије.
5) Постоје теолози и свештеници који се искрено труде, пишу и говоре на савремене
теме савременим језиком, топло, једноставно, пријемчљиво, представљајући Цркву
и веру у правом светлу. Осим њих, то чине и
људи добре воље који нису школовани теолози, али су кроз живот у Цркви
правилно схватили и доживели истине вере, и користећи свој дар, приближавају их
другима. Овога треба да буде далеко више. Далеко, далеко више. Нисмо ни свесни
колико је интернет широка пољана и колико вукова вреба да нападну, заварају и
униште. Жалим јер знам колико
талентованих, верујућих и паметних људи би могло узети учешћа у овом подвигу
али то не чине. Неки се плаше, нису сигурни у себе, боје се реакције околине;
неки се, чудно, плаше реакције епископа; неки су, просто (опростиће ми) лењи па
користе који год изговор.
Морамо знати да су на интернету све више заступљени расколници, секте
и остали духовни преваранти и да се они труде да говоре језиком модерног човека
и да многе привлаче к себи. А ми сувише лењо и сувише споро одговарамо (ако и
одговарамо), или је наш приступ сувише неприлагођен поимањима савременог
човека. Па се после чудимо: откуд то да је толико људи заварано? Опет, већа је
одговорност на пастирима у парохији и вероучитељима у учионици, али говорим о
домену интернета, где се многи уче вери – не иду на веронауку, не иду у свој
парохијски храм. А нас нема на интернету да их ка томе усмеримо.
Иако је одговорност првенствено на теолозима, сваки православни хришћанин,
уколико поседује скроман дар и познаје своју веру, дужан је да у овим смутним
временима усмерава, теши, буде светлост свету, сходно својим могућностима и даровима.
Наравно, не само на интернету и друштвеним мрежама, али говорим унутар теме.
Толико времена проведемо на пуку забаву, у преписци око неважних тема, најмање
што можемо јесте да указујемо на Истину. Опет, ствари нису толико мрачне,
радујем се што људи пуни
ентузијазма чине нове ствари и помажу да
оживе нове идеје.
Коментари