Један веома
драг човек ми недавно рече нешто над чим сам се замислио. Причали смо о неким
обичајима и ја кажем како тај и тај обичај није баш хришћански, можда то и није
добро чинити. И он каже:
„Могуће, да
ли је добро или лоше, ја то не знам, знам да су моји дедови тако радили и тако
предали мени.“
Једно је
кад чујете небројене људе који гордо наступају испред свештеника или
вероучитеља ставом: „не знаш ти, тако је
мој деда радио и ја ћу тако!“. Изненађујуће, другачије је кад сличан став искаже смирен човек, на
другачији начин. И шта сам из тога закључио?
Прво, још
има оних који веома поштују мишљење
старијих и предање својих предака. У урбано време где већина младих има
став како су најпаметнији, како се из прошлости може учити само о грешкама (а
чешће се за њу ни не мари), у време кад
се старијима и не указује поштовање које заслужују – а ако ништа друго, оно
због њиховог искуства и дужине животне борбе – у ово доба лепо је чути да неко
има толико поверење у своје старије, у своје претке. Није лепо ако се оде у
другу крајност и старији се сагледавају као сасвим непогрешиви или као снажнији
ауторитети вере од саме Цркве.
Друго, не
треба толико хрлити ка једностраном осуђивању оних који у незнању држе неке
обичаје. Уместо тога, радије треба прилазити, говорити, објашњавати,
подучавати, саслушати и њих. Црква је вековима правила мање компромисе са неким народним обичајима које
је хришћанство затекло. Унела им хришћанску симболику и значење, да би се и
кроз њих изградио правилан однос према Богу и ближњима. Неки кажу да је зато
Православље ново паганство, али није тако. Црква има слуха за народну душу. Та
се душа не може нагло и грубо истесати у неку савршену хришћанку (а постоји ли савршен хришћанин?). Не, Црква
полако и стрпљиво подучава, усмерава, а Бог кроз Своје Свете Тајне и благодат
полако мења. Преображава. Приводи к Себи у загрљај.
Тако ме,
ето, некад смире ови смирени људи.
Полако.
Причај, али
пре тога слушај.
Подучавај
али пре тога учи се сâм.
Говори о
љубави али пре тога воли.
Хрли ка Царству небеском док већ сад живиш
његове радости.
Коментари