Радовање што је Бог (можда) казнио другог или жеља да га казни, то је тешко
спојиво са Христовим "Волите непријатеље своје". Ко год је икада
прочитао библијску књигу Пророка Јоне зна о чему говорим. Природно је, с друге
стране, да осећамо потребу и жељу да видимо дела Божја, потврду да ће зло бити
кажњено, а добро награђено. То нас утврђује у добру, у вери у Доброг, Присутног
Бога. Међутим, искуство је показало да Бог често делуа мимо људске логике.
Можда је најочигледнији пример - Христово
страдање на Крсту. Зато је, поред осталог, Страдали Син Божји био саблазан за
Јевреје: Господ не би допустио да Праведник страда! И то Његов Син! И опет,
Васкрсење је остављено као нешто што је препуштено човековој вери јер „више је
оних који не видеше, а свакако верују“. То је уједно и вера у крајњу победу
Добра, крајњу победу Бога, Љубави, Правде, Живота. Та крајња победа ће пуноћу
добити у Другом Христовом доласку. Овде и сада можемо слободно да се навикнемо
на неправду, чак некад и да прихватимо ту привремену неправду, утемељени у
чврстој вери да Вечна Правда неће никога заобићи. То уопште није лако, али
Христос каже да су „Блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити“. Он не
мисли тек на људску идеју правде која је веома променљива и упитна јер ту
"правду" спроводе грешкама склони људи (и често неправедни људи, како
смо и видели). Говори о божанској Свеправди.
Исто тако не смемо скренути с ума, кад говоримо о том најважнијем Суду, да
је Бог Судија, а не ми. Господ Који је Љубав има другачије критеријуме од Стеве,
Марка или Јанка; другачије критеријуме од Хага, Стразбура или Београда. Зна Он
човека у срж, зна ситуацију пре но што се десила,зна све потресе у људским
душама које је ико од нас икада направио. И имам апсолутно поверење у Њега, да
ће сви који су претрпели неправду, на правди Бога, бити утешени и пригрљени. И
обрнуто, они непокајани који су чинили неправду и наносили бол, да неће бити
препознати, јер „не учинише једном од ових најмањих“.
Да ли је ово или оно Божја казна у туђим животима, ја се тиме не бавим. Јер
не знам толико добро туђи пут и душу, и не знам толико Божји план за друге
особе. Али имам поверење да Он чини све што је у најбољем интересу за сваког од
нас, јер смо сви Његова деца. Не жели да нико пати али не жели ни никог на силу
да приближи Миру и Радости.
Да ли је ово или оно Божја казна или утеха у
мом животу, тиме се бавим свакодневно. И слава Богу, много је више утехе, снаге
и радости које ми дарује, много их је више него казни. А оно што би неко назвао
казнама, ни не могу тако назвати, но добрим и корисним лекцијама, опоменама,
смерницама које су ми дариване из љубави. Не зовем их казнама, но Очевом
родитељском љубављу, јер Бог заиста воли и кад кажњава. И захвалан сам на тим
лекцијама јер су ме спасиле од мене самог.
За крај, само да се подсетимо приче о Јони.
Јона је толико презирао непријатеље, Ниневљане, да је одбио да послуша
самог Бога кад га је Овај упутио да их позове на покајање. На крају им Јона и
проповеда очекујући да га они неће послушати, па ће их Господ казнити. Али
Ниневљани су се искрено покајали и казна је изостала, због чега се Јона наљутио
на Бога. Кад му је на све то увела биљка која му је правила хлад, Јона пада у
очај, желећи да умре. Тад му Бог указује на његово лицемерје: плаче због биљке
коју није ни засијао, ни заливао, ни гледао како расте, а овамо захтева од Бога
да казни читав један народ, људе којима је Он дао живот, зна их од мајчине
утробе, зна им сваку мисао, сваки ожиљак на души и телу, људе које прати и
усмерава ка спасењу.
Тако да, не будимо такви. Верујмо у Божју правду, имајмо поверења у Његове
начине, али немојмо мислити да ми знамо ко мора бити кажњен и због чега, па ни
ко мора бити помилован.
Имајмо поверења у Бога и Његову правду која је свима достижна, пре или
касније. То је
довољно.
Марко Радаковић
Слични текстови: Није свака болест последица личног греха
Коментари