Хришћани не знају за поделу на „световно“ и „духовно“. Ова подела је производ секуларизованог друштва. За нас не постоји стварност без Христа која стоји уз стварност са Христом. Не можемо прелазити из једне „стварности“ у другу као из просторије у просторију. Свесни смо оних који нису хришћани и њиховог погледа на живот, али верујемо да ни они не би били живи без Божије милости, верујемо да нису ван Његовог Промисла.
Немојмо, дакле, гледати на свет кроз црно-белу диоптрију, па грубо супротстваљати „духовно“ и „световно“, у једно се закључавати, а од другог бежати.
Црква није затворена у себе, већ отворена ка свету: она има задатак да свет преображава Духом Светим. Црква често проналази јасне трагове Божије љубави у различитим људским судбинама, трагањима, у њиховом стваралаштву. „Дух дише где хоће“ (Јн.3,8), некад и ван граница Цркве, те не можемо и не требамо да одбацимо све не-хришћане.
Погрешно је осуђивати свештенике, „духовна лица“ што се понашају „световно“. Шта то уопште значи? Они су удови исте Цркве као и ми. Не постоји „свештена“ благодат, благодат Божија је благодат Божија, једна и иста, али се даје људима на различите начине, зависно од њихове службе и њиховог дара (харизме). Сви живимо исту, неподељену стварност. Крст је свакоме другачији али стварност је иста.
Смешно је саблажњавање због свештеника који се купа у мору или слуша хард рок. Саблажњавају се што запева народну песму у порти храма или што у свом дворишту седи у шорцу. Зар треба да се сасвим одрекне свих лепотâ и ситних задовољставâ које нам је Бог дао, да се њима служимо славећи Творца?
Једно је грех неумерености, друго радовање Богом даном животу. Не говоримо о неумерености.
Једини начин да се човек удаљи од Христа је својевољни пад, тј. непокајан грех. Свет није лош сâм по себи, нити је све оно што нам свет нуди зло. „Виде Бог да је добро“ (Пост.1,31) све што је створио.
Хришћанство се не своди на храмовно богослужење и држање обичаја, нити се оно „практикује“ само на Литургији и при ломљењу чеснице. Хришћани смо на послу и у дому, хришћани смо на улици и у вечерњем изласку.
Бити хришћанин не значи да треба да прихватимо одређени, покуњено- „благочестиви“ начин понашања, не значи да треба да бежимо од „света“ и „световног“, занесени само трансценденталним, „духовним“.
За ову грубу поделу на „световно“ и „духовно“ некад су криви и свештенослужитељи који сувише истичу разлике, желећи да придобију вернике Цркви плашећи их светом. Погрешан приступ. Презир према свету је јерес. Mанихејска јерес је проповедала борбу са материјом ради ослобођења од ње, помоћу постепеног умртвљавања у себи тела. Презир према творевини јесте осуђена јерес. Саблажњавање и осуђивање што свештеник иде на море и купа се је заоставштина грубе поделе на клир и лаос, те и корак ка идолатрији, као да је свештено лице над-човек.
Хришћани воле свет јер је Божији дар нама и радују се јер су свесни Очеве љубави. Они ту љубав сведоче управо волећи Бога, ближње и творевину. Не треба бежати од творевине али се њоме треба служити одговорно, савесно, у славу Божију и на радост ближњих.
Зато је у реду кад владика заигра коло или фудбалску утакмицу, у реду је ако свештеник попије пиво са парохијанима. Или сматрамо да једној групацији хришћани неке ствари приличе, а другој не приличе? Свако од њих има право да се радује животу, људима, свету, лепоти, укусу, додиру, песми, осмеху, игри, Богу, сусрету.
„Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио; испуни се земља блага Твога.”(Пс.104, 24)
Марко Радаковић
Коментари