Сећање на смрт

 

Свако се на свој начин бори против гордости. За мене је лек сећање на смрт. Здравље, личне способности и таленти, имање, живот сам, све нам је то даривано и све може нестати. Заносимо се да смо важни и да је оно што поседујемо битно. А на гробљу су сви исти. Читао сам запажања једног пастора који је за живота рекао породици да му изаберу гробно место (јер они ће то место чешће посећивати, њима да буде лепо). А онда је почео он сам често да долази и седа на клупу гледајући место где ће једног дана бити сахрањен. Каже, то му помаже да заиста цени живот и схвати ко је и шта жели. Сличан утисак оставља посета болницама, сиротиштима, затворима, свуда где су мање срећни од нас. Схвати човек да ни звање, ни униформа, ни мантија, ни неко знање или посао не играју никакву кључну улогу, то су само службе у којима смо се нашли. И ништа више. На крају нас Бог не пита да ли смо били знаменити људи или тихи земљорадници, да ли смо били појци, или свештеници. Не пита нас колико смо дана постили и колико смо метанија направили. То не значи да су ове ствари небитне, али нису суштина. Бог гледа колику смо љубав показали. Мене та срамота, срамота јер сам мало волео и мало волим, она ме спречава да се ичим гордим. Да ме Бог не воли, не бих ни живео, а сигурно се без Његове љубави нећу спасити. Пред љубављу Божјом, којом ме свакодневно обасипа, ја чиним срамотно мало.

И не мислим о својој смрти због страха од пакла, већ јер ме она растрезни. Онда схватим шта заиста вредно имам, и запитам се зашто нисам довољно учинио, а мало времена имам. Питам се зашто нисам одговорио на Божију милост ваљано. Не због пакла, но због стида пред љубављу Родитеља. Опет, код мене није то директно осећање греха, као неког преступа, већ осећање жаљења што нисам довољно волео и дао. Но, то и јесте други назив за грех, недостатак љубави, а-мартиа = промашај (циља).

Страх Божији није тек нека трепет од казне Божије, но страх да ћемо изневерити Његову љубав. Страх од смрти није тек страх од биолошке смрти јер верујемо у вечни живот, но страх да ћемо за време овоземаљског живота одбацити љубав Божију или остати незахвални на њој.

Постоје људи који су осетили страхоту пакла за живота и тешко им је да се усуде и наставе даље. Позната је тај огањ и мени, и баш зато што ме Божија љубав из тога избавила, више сам ка њој усмерен, скоро занесен, него што се осврћам на свој пакао. Ко је и даље у паклу, могу сасвим да разумем, ту је потребна додатна снага. Али напора и борбе мора бити, јер треба сматрати да друга опција не постоји. Друга опција је смрт крајња. Само борба и загледаност у Царство небеско.

Тражите најпре Царство небеско, а све остало ће вам се додати, говори Христос. 

Марко Радаковић

Слични текстови овде