Kрст није амајлија

 

Амајлија или амулет је предмет који се држи близу себе и за који се сматра да поседује чаробну моћ да нас заштити од злих спољашњих утицаја. У православном схватању - не постоје амајлије.

Kрст, бројаница и икона не би требали да се доживљавају као амајлије. Многи их лакомислено носе као амајлију (или обични модни детаљ). Неко их носи као огрлицу, као украс на одећи, неки их и тетовирају. Оставићемо свакоме да чини по својој савести (и вери).

Сила Крста (иконе, бројанице) не лежи у самом његовом облику, ни материјалу, но у Богу Који је постао једнак нама да би нам подарио наду и вечни живот. Ако икону, Крст, Светитеље или мошти поштујемо независно од Бога, онда директно кршимо Божију заповест «Не прави себи идола, нити каква лика, немој им се клањати, нити им служити».
Икона је својеврсни прозор у Царство небеско. Кад љубимо икону, показујемо љубав особи која је на њој изображена, а не материји од које је икона направљена.

Крст је симбол хришћанства, симбол наше вере, носимо га око врата и њиме се осењујемо. Тиме признајемо Христову љубав у којој је умро и васкрсао, тиме подсећамо себе на позив да живимо крстоносно, у љубави.

Основна намена бројанице је практична: монаси се њоме служе да не би на прсте бројали молитве док узносе молитвено правило. Није погрешно носити бројаницу и ако нисмо монаси или не практикујемо такву молитву, опет је симбол наше вере.

Бадњак симболише дрво које су пастири палили кад се родио Христос, нема магијско значење, нити "доноси срећу". Наше поштовање моштију је препознавање Божије благодати која се пројављује преко одређеног светитеља. Грех је мошти посматрати као какве амајлије, без обазирања на Бога, па чак ни личност светитеља, а многи се не обазиру ни са каквим греховима, ни мотивима прилазе моштима. Ружно ми је чак и рећи, али кад је тако: многи прилазе моштима као да је то некакав објект доспео из бајки који испуњава жеље! 

Важно је знати да Бог никада не делује механички кроз предмете, као да су они неки спроводници Божије енергије (=благодати) мимо Његове воље или мимо наше вере. На жалост их многи доживљавају управо тако, као пуке амајлије. Постоје и гатаре које, рецимо, залепе икону Христову на камен и продају исти уз рекламу да је то «камен који вас чува». Кажу да нас чува камен, а не Господ. Постоје варијације ове заблуде али суштина је иста: придавање силе предмету по себи, често при том заборављајући Бога и нашу личну веру. Бог може да делује кроз личности, предмете, природу, али никад независно од наше вере и, пре тога, никад независно од Своје воље. Нисмо хришћани само да би нас Бог збринуо, сада и овде. Хришћани смо јер је то најбољи и најприроднији начин да човек буде човек, да досегне своју пуноћу и мир. Али о томе други пут.

Да ли онда носити крстић око врата? Да, наравно, ако и уколико правилно разумемо шта он јесте. Он није модни детаљ, није амајлија, но сила и знамење, знак вечног живота и наше вере у Васкрслог Христа. О томе више овде и овде.

Марко Радаковић