Ближи нам се празник Воздвижења Часног Крста, у
народу познат као Крстовдан.
А сваки је дан хришћанинов – дан Крста. Али и дан
Васкрса. Са Христом умиремо и васкрсавамо.
Сваки је дан сараспињање и саваскрсавање Христу,
макар се пуноћа тог васкрсења одиграла тек кад анђели затрубе и Господ нас
ослови по имену.
Већ на Светој Тајни Крштења ми се молимо да онај
који ће се крстити постане саучесник и
заједничар смрти и васкрсења Христа Бога нашег.
И смрти и васкрсења.
Важно је схватити да у православном разумевању
светотајинског живота, ништа не бива магијски и једнострано. Тако и благодат
Крштења није сама по себи спасоносна ако човек не стреми да живи Христом, нити
ће црквено Венчање бити гарант дуготрајности и успешности брака уколико он није
веза љубави мужа, невесте и Христа.
Тако и Крштење није ништа трајно, нарочито не
вечно, уколико нисмо спремни да, по Христовим речима, узмемо крст свој и пођемо
за њим. „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за
мном иде.“ (Матеј 16,24; Марко 8,34; Лука 9,23).У време кад је Он ово рекао,
крст није имао значење као данас, крст је био оружје којим су се на најсрамнији
и најболнији начин убијали највећи злочинци. Као да је поручио: ако нисте
спремни да мирно прихватите најокрутније због љубави према Мени, нисте Мене
достојни.
Превод новозаветног βαπτίζω било би буквалније:
погружавати, урањати. Но ми, Срби, уопште нисмо погрешили када смо то превели
као „крстити“, јер је урањање у воду, као умирање и васкрсавање у Христу,
недељиво везано за Крст Господњи. Ми, на извесни начин, добровољно узимамо
крст. Од трена Крштења, ми се одлучујемо на христолик живот. Следујемо Христу.
Не знам када, како и где смо заборавили или
сметнули са ума да је хришћанство страдање, но страдање у љубави. Како је
велики, свети ава Јустин Ћелијски рекао: „Господ скида са човека јарам греха
али меће на њега јарам љубави“.
Дивно ли речено и сажето – крст је јарам љубави.
То је јарам који ослобађа и јарам који спасава.
То је Христов јарам. То нам је и Он рекао:
„Ходите, к
мени сви који сте преморени и претоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам
мој на себе и на учите се од мене; јер сам ја кротак и смирен у срцу, и наћи
ћете мир душама вашим. Јер је јарам мој благ и бреме моје лако.“ (Мат. 11,
28-30)
Они који живе христолико верују и знају да
постоји толико узвишен Смисао да је зарад њега вредно прихватити и подносити
свако страдање. Носити свој крст, мирно, доследно, не ропћући, то је следовати
Христу. Носити свој крст, па макар и умрли под њим, то је свест да служимо
нечем – или радије Неком – ко је већи од сваког страдања и сваке смрти. Носити
свој крст, и не одрећи га се, не одбацити га, то је победа личности над
обезличењем, вечности над временом, духа над мртвилом, радости над ужасом,
љубави над мржњом.
Ми, хришћани, ширимо руке да нам кроз дланове
пробију клинове. Схватимо то као метафору, али то је за многе веома близу
стварности. Хришћани и данас страдају. Довољно је погледати на Распето Косово,
а тога је по васцелом свету. Нису прогони никада стали, само су променили имена
и лица. Можда је највештија ђавоља обмана то што нам је створио илузију слободе
и уверио нас да и није толики грех уколико се уклопимо у механизме и лагодности
обезбоженог света. Следи своје срце, гради своју срећу, циљ живота је да буде
лагодан и само твој. Па не мораш да страдаш ако си хришћанин, бежи ти од тога.
Љубав није лагодна, љубав је непрекидно давање,
жртвовање, одрицање, борба са собом и својим слабостима. Љубав је крст или то
није стварна, права и постојана љубав. Но, не бринимо. Свети Дух чини да волимо
лако, полетно, садржајно, трајно, дубоко, па и вечно. Он чини да наликујемо
Христу. Он чини да нам бреме буде лако. Поред осталог јер знамо и Духом
доживљавамо колико је другачији избор тежак, страшан, мрачан, паклен, смртан.
Боље је умирати са Христом него живети без Њега. Боље је бити покајани
разбојник, који Га моли за опроштај, па макар знали да ће нам пребити колена,
да брже умремо. Боље, но прати руке као Пилат, или издати праведну крв као
Јуда, или осудити Праведника као Ана и Кајафа, или одустати од Христа као
младић којем је имање прече...
У Христу, и у смрти живећемо. А и кад би се
десила таква бесмислица и апсурд да то не би било тачно, све Христово просто
просијава животом, надом, љубављу, истином, опроштајем, суштином, висином,
лепотом, смислом...
Да, следоваћу Христу, не зато што ми је обећао да
ћу после смрти живети, но зато што већ сада у оквирима смртности ја само у Њему
кушам и живим живот како нигде и никад нисам.
И то најпре
због љубави којом ме је Он први заволео и због које уопште и могу живети,
даривати и волети.
Ми Њиме
волимо, не због награде, но због такве љубави саме. Она нам је по себи награда.
Ми Њиме живимо, не због правила или морања, но због слободе која се у пуноћи у
Њему обистинила и усавршила, и просијала не само кроз наш живот, но кроз животе
десетине, стотине или можда и хиљаду људи, којима смо себе давали, и са којима
смо носили бремена. Ми Њиме страдамо, јер дивно ли је страдати са Праведником,
и проклето ли је продати Га. Ми Њиме страдамо, као што смо готови да страдамо
са сваким оним кога најдубље волимо, јер знамо да би другачији избор био
одрицање себе и свега боголиког.
И ако све ово учинимо, ми Њиме васкрсавамо, јер
Његово је срце куцало кроз наше животе, јер је Глава нашег Тела, постојана Љубав у свакој нашој одбачености и
усамљености, Вид нашој ослепљености, Загрљај нашем страху, Раме нашем плачу,
Сила нашој немоћи. Надасве, Први од нас који је показао, сведочио и био сасвим
Љубав.
Слава Теби, Христе Боже наш! Крсту Твоме клањамо
се, Владико, и свето васкрсење Твоје славимо!
(Текст Марко Радаковић, а сјајна слика мој
пријатељ Владимир Поповић)
Сличан текст овде
Коментари