Припремне недеље поста

ЗАКХЕЈ И СНАГА ЖЕЉЕ

Данас смо у Цркви читали одељак Јеванђеља о Закхеју (текст у коментару). Замислимо данас неког званичника који не растерује гужву да би пришао њему значајној особи, него се још и пење на стабло и то само да би је видео!

Иако је Закхеј био свестан својих ограничења (ниског раста), он има толико силну и искрену жељу да види Христа, да се попео на дрво смокве (Лк. 19, 1-10). Многи су, вероватно, рекли да тако нешто не приличи једном старешини цариника, али жеља за Спаситељем, за Богом, и можда несвесно, жеља за променом, за смислом, надјачала је обзир према туђем мишљењу и била је већа од његове гордости. То Христос препознаје, и зато Се позива код Закхеја. Није изненађење да је Закхеј утолио срцу жељу и заиста срео Бога и пригрлио одговорност сопствене промене: даће пола имања сиромашнима, а ако је некога оштетио, вратиће четвороструко. Прича о Закхеју, поред осталог, јесте сведочанство о неопходности жеље за Христом. Та жеља чини да померимо границе својих сопствених ограничењâ. Ту жељу Господ препознаје и сасвим сигурно долази к нама. Наше је да Га желимо, да Му приђемо искрено, у смирењу и радости, спремни на одговорност промене, спремни да Њиме постанемо бољи. То може бити тешко, али и у том труду, опет је лепо, јер чинимо оно што је природно и добро. Уједно нас тај подвиг, тај раст и весели. Као што је Закхеја веселило пењање на стабло и сусрет са Христом. Зато није изненађујуће да нас овом причом Црква полако води ка наступајућем посту, подсећајући: имајмо жељу да приђемо Христу, да одбацимо гордост, да Богом постанемо виши но што сами по себи јесмо.

На једну Врбицу много народа у храму, нарочито деце. Једна девојчица није могла да види шта се дешава док траје вечерње. Прво је поскакивала, а затим дође до столице (стасидије) и попе се на њу, да види. То ме је подсетило на Закхеја и то је ваљда поента оног Христовог, да будемо као деца у чистоти срца. Боже помози да такви постанемо или останемо, да волимо толико да бисмо се пели на дрвећа и дали другима све што имамо. (Марко Радаковић) 

О ЦАРИНИКУ И ФАРИСЕЈУ

Највећи злотвори носе костиме вере и доброте. Сакрију се иза говора о Богу и нападају бранећи неку тобож повређену истину. Временом постану убеђени да су Богом привилеговани у односу на остале.

Ако верујем да сам саткан од доброте и вере онда је свака моја одлука праведна, сваки поступак исправан и сваки напад је одбрана божанства и светиње.  Али божанство које тада заступам , то сам ја сам.

Не постоје већи Божији противници од оних који себе сматрају Његовим браниоцима и заступницима. Такви су највише желели да се Христос разапне.

У Књизи о Јову Сатана је приказан као један од Божијих синова (Јов 1,6). Он „брани“ Бога од Јова којег сматра лицемером. Сатана тражи од Господа да му дозволи да искуша Јовову веру, не би ли Му доказао како је Јов неверан. 

Данас се сви међусобно осуђујемо за лицемерство.Трудимо се да једни друге разоткријемо као лажове.

Јесмо ли ми једни другима сатане?

Или ћемо, попут Христа, опраштати?

Прича је могла ићи и супротно, појац је могао молити Бога за опроштај, а извршитељ  гордо претпоставити да је највећи верник међу присутнима. Поента приче о царинику и фарисеју   није у звању хришћана, па ни у њиховим (не)делима. То је прича о смирењу и загледаности у свој пут ка Богу и свој грех.

СВОЈ грех.

Дакле, немојмо претпостављати како смо ми на Божијој страни а тамо неки други нису. Живот се не дели на „наше“ и „њихове“. Радије се препустимо Богу и прилазимо људима као ближњима.

„Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. “ (2021)

***

Човек је стајао за певницом и, иако такав став није преточио у речи, био је захвалан Богу што није као они који се сматрају  православцима, а не долазе редовно у храм, или се не причешћују на свакој Литургији, не посте све постове,  имају та ситна сујеверја, не знају основне догмате своје вере. Али не и он, он пости све постове, причешћује се на свакој Литургији, има читаву малу библиотеку истакнутих светих отаца и модерних теолога.

А при улазу у цркву стајао је јавни извршитељ  којег појац није скоро никад видео у цркви, и макар није изрекао своју мисао,  појац  је имао убеђење да се тај једва и може назвати верником (за разлику од њега).

А јавни извршитељ је обремењен својим грехом само стајао и плакао и нарицао у себи: „Боже, опрости ми!“

«Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.»  (Лк. 18, 10 – 14) (2022)