У последње време све више
примећујем људе који су згрчени у свом греху.
Знате оно, кад вас ухвати грч, рецимо, у нози, па морате да устанете,
некада и да се уштинете или убодете иглом, не би ли прошло? Грчеви су
последица контракције мишића настале због замора или ниског нивоа неких састојака.
Они нису нужно зла појава. Колико год болни били, упозоравају нас да нешто није
добро са нама. Одмори, доста ти је, унеси натријума или калијума у организам.
Исто тако, добро је кад се душа грчи због греха. Осећа бол и он јој поручује
да нешто није како треба. Често је то лични грех. Грех је последица наше
непажње, грех наступа ако нисмо трезвени, ако немамо довољно љубави према
другоме. Грех, наравно, није добар јер то није човеково природно стање. Али је
велики благослов ако на време осетимо да се душа (некад и тело) због греха
грчи. Тада променимо свој живот. Уштинемо се. Убодемо, ако треба. Повредимо
онај горди, болесни део себе да бисмо
као целина наставили да функционишемо. Направимо одговарајући одмор и
одговарајући напор. И - наставимо даље.
Проблем је ако човек остане у грчу. Њега боли, али се плаши да зарије оштрицу у врх проблема. Постоје варијације.
Неки људи не желе ни да именују
узрок свог бола. Само живе трпећи бол, у агонији. Ако именују узрок бола, то
значи да су свесни његовог постојања. Све што ословиш именом постаје конкретније.
Ако имаш дијагнозу, није у реду да избегнеш даље лечење. Избегавају дијагнозу јер
се плаше да ће лечење на неки начин умањити оно што они јесу. Многи људи идентификују себе са оним шта раде. Неко воли да пије и то
сматра делом своје личности. Али неће никада рећи за себе да је алкохоличар.
Ако призна да је алкохоличар, онда се рађа одговорност промене. Ако промени
своје испијање алкохола, да ли ће он – остати он?
Неки именују проблем али не чине
ништа да га реше. То су особе које су се ушушкале у улогу жртве. Склоне су
самосажаљењу које их још више заводи њиховим слабостима. Често на једну слабост
дође десет нових јер су негде и некад пристали да буду слаби. Плаше се да буду снажни. Снага не постоји без
одговорности, борбености, храбрости. А
пре тога, снага не постоји без суочавања са самим собом. Без оног убода иглом у
болно место. Зар није лакше бити слаб, не чинити ништа и плакати? Тако, иако су
свесни свог проблема, они сматрају већим проблемом и саму могућност промене на боље. Моћи ће да
трче, али прво морају поново да науче да
ходају. Многи се плаше: „шта ако паднем, док учим да ходам? Не, радије ћу
остати доле, да гмижем. Мања је срамота.“ У ствари, мањи је труд.
Неки су свесни свог греха али као да уживају у том грчу који им он ствара. То ми је најтеже да разумем. Да иронија буде већа, често им ништа и не фали. Често су то хипохондри који измишљају бол, али толико чврсто верују у њега, да он постане стваран, прогања их и мучи. Неко ће рећи да су то особе са веома истанчаном савешћу, па и најмањи преступ, најмању ситницу сагледавају као страшан грех који сам Бог треба сваки тренутак да казни. И они очекују ту одмазду која ће сваки трен доћи. Ја бих радије рекао да су то особе које нису заиста упознале Бога, ни себе. Тако ситничаве особе Бога сагледавају као строгог санитарног инспектора који стриктно кажњава сваку најситнију нечистоћу. Али они заборављају да је живот леп баш овако прљав и хаотичан. Да нас Бог не жели као још једну керамичку фигурицу у колекцији особе са опсесивно-компулзивним поремећајем, фигурицу која стоји у регалу и редовно се чисти, стоји под одређеним углом и остаје досадна и бескорисна цео свој век постојања. Сви наши немири, слабости, недостаци, прљавштине, па и грехови, сви они ка нечему воде. Скоро сваки водећи лик у Библији је почео свој пут у заблуди и греху, не знајући ни ко је, ни куд треба да иде. Али се кретао слушајући Божији глас. Не треба да презиремо себе зато што смо живи. Презирати себе значило би да презиремо Онога Који нас је створио. Треба да жалимо због учињеног и настављамо даље. Треба да тражимо циљ својим лутањима, искупљење својим греховима, смисао својим лудостима. Не смемо само стајати и ударати дланом у чело јер смо, ето, толико недостојни.
Наравно да смо недостојни. Па ко је достојан ичега?
Зар сам ја заслужио да удахнем скоро 22 хиљаде пута дневно плућима која су ми дата још у мајчином стомаку?
Зар сам заслужио да спустим стопало на земљу коју нисам створио, да смишљам ове речи и никада до краја не сазнам одакле било шта смислено и моје извире; зар сам ичим зарадио да ме комшијина ћеркица препозна на улици и сто метара ми трчи у загрљај; зар је ишта само моје, зар се смејем и плачем пред лепотом и губитком јер немам греха? Све највредније нисмо заслужили већ нам је даривано.
Ето, тако нас Бог воли.
Он даје. Он грли. Он испуњава плућа и надахњује мисли. Он се са нама и кроз нас смеје и плаче.
Он
те воли, ма какав био.
А ти се само бори с Њим, и помоћи ће ти, сигурно.
Ти само живи.
Коментари