Јурење за чудима

Многи хришћани виде натприродна чуда где их, у ствари, нема, и пропусте да буду захвални Богу на свим природним чудима која нам дарује свакодневно.

Прелест се, поред осталог, испољава и чврстим убеђењем особе да је имала сусрет са натприродним (Богом, светитељем, анђелом, демоном). Нико не побија могућност да можемо имати сусрет са њима. Али углавном су то ствари које се могу објаснити природним феноменима ( Није демон, него парализа сна; нису Божије очи, но су обични облаци; није сваки сан јављање светитеља, итд.) Не судим никоме али чувајмо себе, да управо тим трагањем за чудом не отворимо врата злу које ће овладати изнутра. Апостол Павле је избегавао да каже да је имао виђења, скромности ради, па је говорио у трећем лицу ("знам човека који је био узнет на треће небо"). Постоје хришћани који једва чекају штогод натприродно да би потврдили или ојачали своју веру. Многим "почетницима" у вери су чуда потребна јер им је потребан "доказ" Божијег постојања. Зрелој вери то није потребно, она зна да је Бог присутан и у Свом ћутању. Не треба анђео с Неба да нам се јави да бисмо веровали да Бог постоји. Трагање за чудом је искушавање Бога. Ако нешто чему смо приписали натприродно ипак може природно да се објасни, код многих се јави разочарење, као да Бог није присутан у томе. Неретко то не желе да признају, па и оптужују оног који је објаснио, као да он тиме побија Божије присуство и силу.

Исто тако, човек тражи директно објашњење да би се мање плашио. Колико год чудно звучало, некад је лакше признати себи да нас је демон опсео него да смо осетили последице до краја необјашњеног медицинског феномена (рецимо). Незнање и неизвесност људе често плаши више од самих демона. Радије изградимо поверење у Бога и приђимо проблему с више страна. За здраво расуђивање посаветујмо се са својим свештеником. 

 Боље би било да све прихватимо као чудо. Сам наш живот је чудо, наш свет, наше могућности, ко има децу итекако зна шта је чудо. Бог често делује на необичан, нов, натприродни начин, али немојмо да то буде главна "храна" нашој вери. Бог је Присутни, Брижни Отац, а не мађионичар који чудима зарађује своје поштовање. Бога волимо јер је наш Отац, а не јер је Чудотворац (иако и то јесте). 

Бар за овог живота немам жељу да видим ни демоне, ни анђеле, тако, у лице. А срећем их посредно цео живот. Демоне у свом греху, анђеле у загрљају детета.

Зашто ми није потребно да за живота видим анђеле?

Верујем у Бога и без чуда. Дао ми је колико ми је потребно, ако ми да више, хвала Му, но сигурно нећу јурити за чудима да бих потврдио или умножио своју веру. За то је боље волети.