Пера Перић

Петар Перић је просечан човек у Србији којег сви знају именом и карактером, али нико не зна тачно ко је он.

За крсну славу зове много гостију. Пали свећу, ломи погачу али никад не спрема посну храну. На дан крсне славе нико из породице не иде на Литургију (каже: "Слави кућа, а не црква!"). Нико се Богу не помоли, нико не зна ко је уопште светитељ којег прослављају. Пера Перић је особа која ће у истој реченици псовати Бога и Божију матер и пркосно рећи да ниједна Влада не може да му забрани да слави славу, то је свети обичај.

Људе дели на православне и све остале, на Србе и све остале, иако ће се неки наћи у посебним категоријама (као наши историјски непријатељи и пријатељи). Ствари решава „преко везе“, посао отаљава, комшији увек нешто замера. У фирми се  хвали како је набавио ауто за хиљаду еура, а брату од тетке који је полицајац га сутра продао за две хиљаде („глуп полицајац”, запажа).

Пера Перић некад оде испред цркве да се гура за бадњак који ставља на браник аутомобила.  Али чешће оде зором у оближњу шуму, напије се са другарима и цео дан слуша патриотске песме, настављајући са пићем. Тражиће од малог комшије да му први дође у кућу као положајник (мора бити мушко дете!), и овлаш ће се крстити док засеца уши прасету, задовољан што држи старе обичаје и што је доследан православац („Набавио сам и испекао најбоље прасе у селу!”). Неће знати какве везе има са њим то што се тамо неки Исус родио.

Пера Перић не верује у живот после смрти и сматра то „поповским причама“, иако уме да препозна Божију освету ако је ко радио на црвено слово. Некад се подсмева људима који посте или иду у цркву, сећајући се „кад је бог ходао по земљи за време Тита”. Никад се заиста искрено не помоли Богу јер нема толико снажну веру да га Он чује. Он сумња да Бог уопште и постоји али истиче да је "православац" и да „има нешто”. Посебну пажњу посвећује свакодневним ритуалима и сујеверјима („ваља се“).

И онда, кад га нека мука снађе, увек каже: „Шта сам ја Богу згрешио?“ Мислим да ће тако поступити и на Страшном суду, кад Христос постави ревносне људе с десне, а оне који нису ништа учинили с леве стране.

И наш Пера Перић неће питати баш оно „Када те видех гладна, жедна, болесна да ти нисам учинио?“. Он ће питати: „Шта сам ја Богу згрешио?“ Јер ће до самог краја остати чврсто убеђен да је добар човек и да заслужује све најбоље.

А Бог ће одговорити: „Ко си ти, човече?“

Можда Свезнајући Бог разлучи ко је заиста Пера Перић, човек који се толико стопио са масом да се једва може назвати личношћу. Он се, просто,није остварио као особа. Није се отворио ни према Богу, ни према другом човеку. А кад нема јединственог, искреног сусрета, нема ту ни особе. И зато није чудо што га сви ми знамо, а уједно, нико га заиста не зна.

И тако ће овај Пера Перић сувише касно увидети да његова лампа није напуњена, да му живот није заиста био испуњен, и све што ће му Христос рећи биће једно трагично: „Заиста вам кажем, не познајем вас“ (Мт.7,12)

Ако верујемо у Бога, верујмо разумно. Не треба да служимо традицији више него ближњем, ритуалу више него Богу. Не треба да више пажње посвећујемо обичају него смислу из којег је обичај потекао. Нека живи и традиција и обичај све док пројављују живу веру.

Сви ми смо некад Пера Перић.

Али не треба да будемо.

Осим ако Вам то није заиста име.

Немојте ме тужити за повреду части, само сам се послужио Вашим именом као метафором.

Али не будимо општа појава, не будимо пера перић, будимо словесне личности.