Не волим кад ме неко пита да ли постим све како је прописано.
Одговорим како не постим. Ретко ко увек пости како је „прописано“.
Будем и љут, и нервозан, будем обремењен ситним проблемима, удаљим се од поверења у Бога.
Будем маловеран и тужан, неумерен и лењ.
Али то је све, ваљда, нормално, јер сам грешан и крећем се ка бољој верзији себе. Падам и дижем се. Али не одричем се целог труда због слабости.
Поуздам се у Бога, трудим и чврсто верујем да ће ме Он променити.
И већ ме мења.
Пост није пребивање у неком савршенству, у неком „чистом“ стању, насупрот осталих дана у години. Напротив. Пост је период борбе. Боримо се сами са собом, боримо да у себи породимо и пројавимо љубав.
Човек мора да избори себе. Не без Бога, и не без ближњих.
Па нека је сретан почетак нове (или наставак старе) борбе.
И немојмо да нам сав пост стане у тањир.
Коментари