Рад недељом

„Шест дана ради, а седми је одмор Господу Богу Твоме“, гласи Божија заповест коју је дао преко Мојсија у Старом Завету. Из овога видимо да је човеку заповеђено да ради, а један дан у седмици да посвети Богу. А како посвећујемо време Богу? Молитвом, блискошћу са драгим људима, милосрђем и осталим богоугодним делима. 

Христу су замерали што је у седми дан исцелио жену која је дуго боловала. У томе се види колико су погрешно схватали Божију заповест. Па их Христос прекорева: „Лицемере, сваки од вас не одрешује ли у суботу свог вола или магарца од јасала и води да напоји? А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, није ли требало одрешити од ове свезе у дан суботни?“ (Лк. 13, 15-16) И на другом месту, због сличних замерки, Он говори: "Субота је створена ради човека, а не човек ради суботе. Зато је  Син Човечији господар суботе." Мк 2,23.

Пре Христовог Васкрсења седми дан је била субота. Ми, хришћани, данас прослављамо недељу као седми дан, будући да је у тај дан Христос васкрсао, али смо задржали и одређено поштовање суботе. Недеља, као нови седми дан (у суштини осми, али о томе би требало написати одвојен текст), недеља је мали Васкрс, дан посвећен Богу. Шест дана радимо, бринемо и старамо се о овоземаљском, трпимо мали и велики стрес, некад не стижемо или ни немамо снаге да се ваљано помолимо Богу или зарадујемо са најближима. Али седмог дана остављамо сваку животну бригу (како каже херувимска песма). Недеља је потребна да нам пробуди можда и успавану свест шта је суштински важно. У својим животним лутањима нисмо сами. Посао (и плод посла) није и не сме да буде циљ по себи. Тада, као хришћани, требамо да одемо у цркву и узмемо учешћа у Светој Литургији. Требали бисмо да проведемо квалитетно време са својом породицом, пријатељима, па и странцима којима смо спремни да изађемо у сурет, да добрим делима сведочимо Јеванђеље. Недеља би требала, првенствено Причешћем, а потом и делањем које након њега проистиче, да буде мала икона Царства небеског. Недеља је дан који проводимо онако како бисмо желели да живимо у вечности.

 Многи људи недељу или «црвено слово» проведу заваљени у кревету гледајући телевизију или пред екраном компјутера. У цркву не оду, Богу се не помоле, са породицом се не друже, а на милостињу ни не помисле. То Бог уопште није имао на уму. То није одмор у Господу Богу. То је обично ленствовање ленстовања ради. А Бог нам нуди истински одмор, обнову Њиме и у Њему. Кроз Свете Тајне даје нам благодат, могућност да умножавамо своје дарове, зависно и од нашег труда. Нема већег и учинковитијег одмора од пребивања у Божијем присуству. 

Не треба занемарити одмор у Господу и почињати неки посао. Али уколико прилике наложе неки рад, Господ ће разумети. Сваки дан човек напоји своју животињу, скува породици ручак, итд. Прети да ће пасти киша због које ће пропасти покошена детелина? Ако си тог јутра био на служби, прекрсти се и покупи је. Види Бог и зна са чим у души приступамо раду. Али започињати посао на празник, а да се при том не обазиремо на Бога, то није добро.

Недеља је првенствено богослужбени дан, дан Васкрсења Христовог и нашег наступајућег васкрсења. Браћа Руси га зову „воскресение“, за разлику од нас, који наглашавамо нерад (не-дела). Дан кад нисмо оптерећени уобичајеним животним бригама, но се радујемо Богу кроз  Њега Самог, у Причешћу, кроз драге људе, породицу, због чега је у нашу традицију ушао чувени недељни ручак који подразумева и дружење са најближима. Рад треба избегавати, јасно, али већи је грех не захвалити се  Богу, не ценити  дар живота и наше најдраже,  вежи је то грех но покупити детелину ако у недељу прети киша. Најважније је да не сметнемо с ума: радимо да бисмо преживели - и треба, али  неће нам рад пружити  сигурност, Бог ће. 

Данас наш народ испреда поприлично окрутне приче о несрећама и трагедијама које су задесиле људе јер су радили недељом или „на црвено слово“. Кажу, Бог их је казнио јер су радили кад је заповеђено да се не ради. Убио их громом, подавио читаву породицу, итд. Недеља није створена да бисмо се ми ње плашили, већ да бисмо се у њој сећали Царства небеског и правили нове кораке да у њега уђемо. Немојмо постати попут некадашњих Јевреја који су бројали колико корака смеју да направе у седми дан. Бог није такав. Он гледа у срце и душу. Познаје нашу намеру. Многима је тешко избити из душе тај, чини се, усађен страх од недеље (или празника). Недељи се требамо радовати јер је то сусрет са Богом, са ближњима, са самима собом. То смо, разуме се, призвани да чинимо свакодневно, али често ритам живота и мноштво обавеза то не дозвољавају.

„Недељом се не пали веш машина, ја тако поштујем недељу.”

„Прво поштуј Бога, недеља је само дан посвећен Њему. А и како поштујеш недељу тиме што не стиснеш дугме на веш машини? Раније је прање веша био далеко захтевнији посао. Жене су одлазиле на реку, носиле веш са собом, прале га некад и сатима. То је био велик посао. Данас је то стиснуто дугме на машини и два минута ширења веша. Више времена проведемо кувајући недељни ручак који је мало обилнији, породица је на окупу. И нека је. Али нико неће помислити да не кува ручак, посао је.”

„Нека, та и та је палила машину на Илиндан, па јој се син удавио исти дан.”

„И ти мислиш да га је Бог удавио? Због греха његове мајке? Греха паљења веш машине? Какав је онда такав Бог, који дави људе због веш машине? Мало је другачији од Онога Који је умро због свих нас... ”

„Добро, можда то није Бог, али има нешто...”

Е ту смо. Има много тзв. хришћана који уз Бога паралелно постављају и оно нешто. То нешто је нека безлична сила, божанство обичаја који немају логике, још увек жива сенка паганских времена, неоправдани страх који се формирао у читав низ правила. Људи су овај страх често називали и ваља се - не ваља се, неговали и хранили га управо да би се суочили са неизвесношћу живота. Иронично, борећи се против страха створили су већи страх, јер су искључили Бога. Уместо да имају поверење у Присутног Бога који често не дела по људској логици, они су створили своја сујеверја претпостављајући да ће они сами, поштујући сујеверја, моћи да утичу на животне стихије. То је, у суштини, магија. Учинићу ово да ми буде оно. То је директно противљење првој и другој Божијој заповести. Људи поштују друге богове и идоле. А то су ваља се, не ваља се, има нешто, итд.  

Није човек створен ради недеље, но недеља ради човека. Да дане душом, да се загледа у Небо и ка њему подигне срце (Горе имајмо срца!). Да направи мали искорак ка Рају, мало провири у те радости и схвати да су и овде надомак руке. Да се радује Васкрсењу, победи Живота.

А многима је недеља само дан када одмара веш машина.

Сличан текст: Годишњи одмор