Записи о молитви

Кад год сам лењ за молитву или се појави помисао да је она непотребна, само се сетим колико сам времена залудно потрошио зурећи у друштвене мреже, глупе филмове које сам до сутра заборављао, колико сам себе улагао у неку јефтину забаву, и подсетим се колико то ама баш ничему не користи. Молитва није ту само да би нас Бог чуо, зна Он шта нам треба пре но што затражимо али гледа на нашу жељу да Му то кажемо, не намеће се... Молитва је ту да бисмо и ми сами себе јасније чули, осетили, да бисмо развили захвалност и радост на ономе шта имамо, и храброст и смирење у ономе што немамо. Најтоплији савет за оне који можда не практикују: молимо се и својим речима, разговарајмо са Богом, понашајмо се као да је ту -јер заиста и јесте. И кад молитвом пробудимо успавану свест да је Бог ту, живот се тако лепше и испуњеније живи, у свему што он доноси.

****

Бог је свуда и свуда дела. Он све може. Моја молитва ће се увек завршити са „нека буде како желиш“ али увек ћу знати да Он жели оно што је најбоље за мене и моје најближе. Ма колико то некад деловало далеко од људске логике. Мој Бог је Бог чудâ, Бог Сведржитељ и Он све може. Срешћемо се где Он зажели и дотаћи ће ме кад пожели.

Он је Бог Који одговара, пре или касније, на овај или онај начин. Али Он никада, никада није слеп, ни глув. Зато на вратима многих олтара стоји свевидеће око. Он бди, гледа и зна. Као добра мајка. Јер нас силно воли и Његова смо деца. Покуцајмо и отвориће нам се. Тражимо и наћи ћемо. Будимо убеђени у то.

***

Певајмо Богу душом, бићем, јер молитва је узвишени дар.

Служимо Богу срцем, волимо Њега, а не сопствену и туђу побожност.

Молитва мора бити агонија кајања да би била васкрс наде.

Мора бити сусрет са Творцем  да бисмо Њиме превазишли границе творевине.

Она је толика жеђ, потреба, вапај човеков за Богом, да се често и не може исказати речима. Ситне су речи да представе ширину и дубину човекове чежње за Христом.

Молитва није само нешто што читамо, сричемо или говоримо, она је израз човековог смирења, дрхтаја, прилажења ка Богу. Молитвеност се цео живот потврђује и сведочи.

Ко није у молитви открио и признао ништавност свога постојања и ужас, лудило и страхоту свога греха, тај не може осетити ни благослов Божијег опроштаја.                       

Ко пред Богом није осиромашио, признао своју нагост и слабост, тај се неће Његовим добрима обогатити и бити обучен у благодат.

Ко није дрхтао пред Његовим Лицем као паучина на ветру, неће ни открити силу коју у Њему имамо.

Ко се у другоме није препознао као човек, тај ће кроз живот ходати као звер.

Ко није имао глас да се обрати Богу, неће имати слух кад га космос позове да осети радост и мир.

„Помолите се и предајте Господу Богу нашем!“