Бувљак

Волим бувљаке. Одем тамо скоро сваке друге седмице, иако углавном ништа не купим. Бувље пијаце су сјајне због две ствари: богат избор необичне робе и богат скуп занимљивих људи.

Тамо можеш наћи насаде за секиру, радио транзисторе из осамдесетих година прошлог века; наочаре, делове за ауто, трактор, бицикло и круњач, али и делове делова. Тамо продају половну обућу и одећу, излизани бубањ уз који можете купити и трубу, а ту су и коришћена појачала, уметничке слике које су некада красиле ко зна које зидове. Волим да загледам старе књиге, стрипове и плоче, а могу се наћи и све врсте касета. Продају се старе дечије играчке, порцулан, намештај, алати, чоколаде, петарде, оклагија, штап за пецање, шешир, пржена пљескавица.

Срећеш различите људе који причају различитим језицима. Једни причају веома гласно, жустро премештајући робу коју је муштерија ипак одбила. Други вичу мамећи купце на свој производ, савршено познајући уметност продаје („Оригинал Италија, покајаћете се ако не купите”). Трећи тихо одговарају на постављено питање, померају се споро и пажљиво пребројавају кусур, као да су милијарде. Међу њима има поштеног света који тако зарађује, оних је на то приморало сиромаштво и оних који, претпостављам, продају украдену робу.

Foto: Nikola Đuza

 

Бувљак је један калеидоскоп прича. Где је стајала пола века та слика замишљене девојке? Ко ју је гледао свако јутро док је ишао на посао? Чије су биле те играчке нагрижене зубом времена? Колико су смеха измамиле? Колико је песама одсвирано на тој гитари која сад без жица лежи на крпари? Продаје ли овај мршави, тихи човек читаву библиотеку књига јер га је мука натерала? Колико су му некад значиле док их је читао – ако их је уопште и читао?

Све то посматрам, гледам, слушам, удишем, покушавам да украдем приче, али добијам само њихове обрисе. И углавном не сазнам истиниту причу.

„Не, ово је ново бицикло. Знам да је фарбано али је ново. То су у фабрици у Суботици одбацили као робу са грешком због овога, ево види. Па смешно, пријатељу, али не може да буде другачији распоред жбица за продавницу.”

"Одлично бицикло, за тебе пет хиљаде, седиш и возиш. Само га немој возити у Руском Крстуру..."

Али и то су одличне приче. Некад су лажи боље приче од истине.

Посебно ми је драга уметност убеђивања купца.

„Шта бираш, слободно узми ту дуплу брескву, да ти Бог дâ близанце!”

„Све су ми књиге по сто динара, али ову ценим три стотине. Види. Потписала се Десанка Максимовић. Ово ти је за колекцију. А можеш и препродати за хиљаду бар.”

Баш јутрос, идем да купим пар ствари, да обавим ситан водоинсталатерски посао, кад ми женица с почетка пијаце виче:

„Мирисне чарапе, мирисне чарапе!”

„У, ако их ја обујем, неће дуго бити мирисне!”, довикујем ја.

Жива је у овим крајевима једна анегдота с бувљака, па да је препричам.

Foto: Nikola Đuza, unsplash.com

На бувљак долазе двојица стручњака који су држали антикварницу и траже старе предмете. Иначе би пронашли неки стари предмет, подценили пред продавачем његову старину и значај, купили га за мале паре, мало дотерали и продали за много већи новац. У свету антикварства били су чак и веома цењени. Но већ неко време нису успели да пронађу нешто заиста старо и вредно, скоро да су одустали од свог посла.

 И тад наиђу на стари, швапски ормар код једног декице који је продавао своје покућство да би прегурао још који дан. На бувљаку је много оних које је мука натерала да продају књиге, посуђе, намештај. Ормар је био од ораховине и чак и добро очуван. Било је потребно минимално улагање да би он повратио свој стари сјај и био продан по доброј цени за неку етно-кућу, ресторан или можда чак и музеј. Деда рече неку цену која је свакако била далеко испод цене новог ормара. Али купци су желели што више да зараде, па су се ценкали:

 „Ма нама то за потпалу треба, одлично дрво за потпалу!“

 И декица стварно спусти цени. Рукују се, закључе посао, ормар иде њима, плате по спуштеној цени. И кажу му, ето нас, док одемо по аутоприколицу.

Одлазе они, пролазе велик бувљак, враћају се возилом полако кроз море људи, све до места где је био њихов продавац, кад имају шта и да виде. Деда је секирчетом  скоро сасвим сасекао ормар! И то на ситне парчиће.

„Шта то радите!?“, питају га шокирани купци.

„Рекли сте да вам треба за потпалу, па ја да вам помогнем.“

Муштерије су почеле да одбијају да то купе, тражли новац назад, но деда је био цењен на бувљаку, а и код крупног, снажног  комшије за тезгом који је  чуо сав договор потврђен руковањем. И они, шта ће, плате дрвца по цени коју су се договорили.

Једног дана, кад будем имао више времена, одлазићу још чешће на бувљак, ослушкивати и разговарати. Ту има толико добрих прича: неке су истините, неке лажне, али све су то приче о човеку који жели да се бори и живи свим својим бићем, упркос свему.

Е, то су најбоље приче.

Марко Радаковић