Бувљак

Волим бувљаке. Одем тамо скоро сваке друге седмице, иако углавном ништа не купим. Бувље пијаце су сјајне због две ствари: богат избор необичне робе и богат скуп занимљивих људи.

Тамо можеш наћи насаде за секиру, радио транзисторе из осамдесетих година прошлог века; наочаре, делове за ауто, трактор, бицикло и круњач, али и делове делова. Тамо продају половну обућу и одећу, излизани бубањ уз који можете купити и трубу, а ту су и коришћена појачала, уметничке слике које су некада красиле ко зна које зидове. Волим да загледам старе књиге, стрипове и плоче, а могу се наћи и све врсте касета. Продају се старе дечије играчке, порцулан, намештај, алати, чоколаде, петарде, оклагија, штап за пецање, шешир, пржена пљескавица.

Срећеш различите људе који причају различитим језицима. Једни причају веома гласно, жустро премештајући робу коју је муштерија ипак одбила. Други вичу мамећи купце на свој производ, савршено познајући уметност продаје („Оригинал Италија, покајаћете се ако не купите”). Трећи тихо одговарају на постављено питање, померају се споро и пажљиво пребројавају кусур, као да су милијарде. Међу њима има поштеног света који тако зарађује, оних је на то приморало сиромаштво и оних који, претпостављам, продају украдену робу.

Бувљак је један калеидоскоп прича. Где је стајала пола века та слика замишљене девојке? Ко ју је гледао свако јутро док је ишао на посао? Чије су биле те играчке нагрижене зубом времена? Колико су смеха измамиле? Колико је песама одсвирано на тој гитари која сад без жица лежи на крпари? Продаје ли овај мршави, тихи човек читаву библиотеку књига јер га је мука натерала? Колико су му некад значиле док их је читао – ако их је уопште и читао?

Све то посматрам, гледам, слушам, удишем, покушавам да украдем приче, али добијам само њихове обрисе. И углавном не сазнам истиниту причу.

„Ова гитара? Ма јок, батице, то су узели мом сестрићу да научи да свира, њему брзо досадило и покидао жице. Ако је пет месеци свирао на њој, није ни толико!”

„Не, ово је ново бицикло. Знам да је фарбано али је ново. То су у фабрици у Суботици одбацили као робу са грешком због овога, ево види. Па смешно, пријатељу, али не може да буде другачији распоред жбица за продавницу.”

Али и то су одличне приче. Некад су лажи боље приче од истине.

Посебно ми је драга уметност убеђивања купца.

„Шта бираш, слободно узми ту дуплу брескву, да ти Бог дâ близанце!”

„Све су ми књиге по сто динара, али ову ценим три стотине. Види. Потписала се Десанка Максимовић. Ово ти је за колекцију. А можеш и препродати за хиљаду бар.”

Баш јутрос, идемо жена и ја да купимо пар ствари, да обавим ситан водоинсталатерски посао, кад нам женица с почетка пијаце виче:

„Мирисне чарапе, мирисне чарапе!”

„У, ако их ја обујем, неће дуго бити мирисне!”, довикујем ја.

Једног дана, кад будем имао више времена, одлазићу још чешће на бувљак, ослушкивати и разговарати. Ту има толико добрих прича: неке су истините, неке лажне, али све су то приче о човеку који жели да се бори и живи свим својим бићем, упркос свему.

Е, то су најбоље приче.