Tреба
поштовати и волети учитеље и духовнике који су нас усмерили ка Православљу.
Свима су потребни. Али опет, нису нас они привели Богу. Бог нас је привео Себи.
Радим као вероучитељ деценију, пишем блог
годинама, али никада се не бих дрзнуо да кажем како сам ја некога привео ка
Богу. То је веома гордо рећи. Мала и велика деца слушају Божији призив, у којем
ја можда имам маљушно, незнатно место, а можда и никакво. Ако бих рекао да сам
ја неку особу "приближио Богу", то би значило да је ја сагледавам као нижу и
слабију од себе, чим сам јој ја, "духовна величина", неопходан да
нађе свој пут до спасења. Али ја верујем да, ако је сваки човек створен по лику
Божијем, сваки има снагу и достојанство да се ка Богу креће. Господ приводи
сваку особу к Себи ако она то жели. Човек препозна Божији призив и одговори на
њега. Или не.
Сви имају у себи потенцијал, зрно
богочежње, коју је, опет, посадио сâм Бог. Ми имамо одговорност да Радосну Вест
другима преносимо и сведочимо, више делима, него речима. Не намећемо никоме
веру и мотивисани смо чистом љубављу или ничим другим. Можемо рећи да се
Православље ни не проповеда, оно се живи.
Крајњи исход увек зависи од особе која препознаје
Бога и од Њега, Који је чека раширених руку. Зато не треба да се обесхрабримо
уколико сав труд остане без плода; али ни да се узносимо, као да смо ми нешто
постигли и учинили. Треба да препознамо своје дарове и могућности, и учинимо
све да их умножимо, уз молитву. Због тога ћемо одговарати. На крају нас Господ
неће питати којим речима и методама смо проповедали ближњима Јеванђеље (иако је
и то важно), већ колико смо их искрено и силно волели. Ако има љубави, увек се
нађе начин.
Нема боље проповеди Јеванђеља од љубави у
Христу.
Коментари