„Будите, дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови“. (Мт.10,16)
На ово се своди начин нашег смирења. Ако одузмемо безазлености мудрост, оно се претвара у кукавичлук и малодушност. Ако одузмемо мудрости безазленост, она се претвара у пуку гордост која води у пропаст.
Хришћанство често позива на смирење. Без смирења заиста нема спасења. Оно је израз нашег поуздања у Бога, наше вере и поверења у Божији план, пројава наше послушности пред Његовом вољом. Без смирења човек не може ни прићи Христу и окусити ниједан плод Његове Благе Вести. Међутим, наше смирење увек мора да се ослања на Христа, а не људске идеје покорности људским, привременим одлукама и идеологијама. Да бисмо препознали да ли је наше смирење охристовљено, размишљајмо и главом и срцем, заиста у Светом Духу доживимо ситуације које су пред нама и кроз Њега нађимо решење. Оци то називају – созерцавањем.
Православље није вера фаталиста. Не дешава се апсолутно све по вољи Божијој. Некада је најгори могући начин да утешите некога ко се сусрео са великом невољом и људском злобом да му кажете како је то воља Божија. Некад то није воља Божија. Некада је то воља себичних, малих људи. Ако је Бог нешто допустио због слободе људске воље, не значи да је то по Његовој вољи, нити да је Он то желео. Ако бисмо признали да се апсолутно све дешава по вољи Божијој, онда би и само зло било по Његовој вољи. А то није и не може бити случај. Фатализам је став кукавицâ. Уплашени да се изборе за животним недаћама, да се успротиве и делају када је то потребно, неки људи радије апсолутно све прихватају као неизбежно (као судбину), и изговарају се својим смирењем док се скривају пред шансама да испоље своју веру. Своју малодушност представљају као врлину смирења.
Наравно, постоје ствари које заиста јесу воља Божија, на које не можемо утицати и које једино можемо смирено прихватити. У разлучивању је потребно укључити созерцање, увек праћено молитвом, светотајинским животом и саветима доброг духовника. Али грешка је апсолутно све прихватити као вољу Божију којој се морамо неумитно приклонити. Да су тако размишљали апостоли, свети оци, пророци, исповедници – нико од њих не би учинио онај храбри, одлучујући корак којим су, још док су били на земљи, крочили у Царство небеско. На крају крајева, фатализам је у више наврата осуђен као јерес.
Мудрост и доброта нека делају упоредо. Велики патријарх Павле је рекао: „Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци.”
Поуздајући се у Божији план, будимо храбри да веру пројавимо када нам се намеће људски „промисао“ који се противи Божијем промислу и који прети да нас удаљи од пројаве љубави. Љубав се пројављује кроз труд, добра дела, молитву, заједништво, жртву. Иако ћемо увек наступити смирено, наше смирење неће бити толико да све „аутоматски“ препустимо Божијем Промислу и не учинимо ништа да помогнемо – Божији Промисао увек укључује наше делање. Зато смо део Новог Савеза, реч је о савезништву. Очекује се обострано кретање ка односу – ка нама се увек први креће Господ, али и ми морамо да се крећемо ка Њему и ближњима. Љубав је највећа храброст на свету. Истинске љубави нема код лењих и малодушних.
Христос је испревртао тезге трговцима у храму, долазио у сукобе са свештеницима и писмозналцима. То није учинио из пуке срџбе, већ у љубави према Оцу и због старања за спасење људи. Могуће да ћемо одговарати пред Христом управо због тишине у коју смо се повукли или због тога што се нисмо усудили на дело љубави упркос ситним људским одредбама. Смирење без храбре љубави је кукавичлук, а одмах затим - униније, чамотиња, јер човек, по природи жуди за Творцем, али немајући храбрости да Му крене у загрљај, остаје Му далек и празан. Нажалост, много је данашњих понтија пилатâ који се некад и називају хришћанима, али се плаше да заузму став и одбране Христа, Живог у нашим ближњима.
Смирење увек носимо у срцу, али обавезно са мудрошћу како се њиме служити на славу Божију. То су две стране једног медаљона обешена о врату сваког доброг хришћанина и заједно обликују лик Христов.
Марко Радаковић
Сличан текст
Коментари