Равнодушност и/или смирење?

 

„Будите, дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови“. (Мт.10,16)

 На ово се своди начин нашег смирења. Ако одузмемо безазлености мудрост, оно се претвара у кукавичлук  и  малодушност. Ако одузмемо мудрости безазленост, она се претвара у пуку гордост која води у пропаст.

  Хришћанство често позива на смирење. И треба. Без смирења заиста нема спасења. Оно је израз нашег поуздања у Бога, наше вере и поверења у Божији план, пројава наше послушности пред Његовом вољом. Без смирења човек не може ни прићи Христу и окусити ниједан плод Његове Благе Вести. Међутим, наше смирење увек мора да се ослања на Христа. Да бисмо препознали да ли је наше смирење охристовљено, морамо размишљати и главом и срцем, заиста Христом доживети ситуације које су пред нама и кроз Њега наћи решење. Оци то називају – созерцавањем.

Прво морамо напоменути како Православље није вера фаталиста. Не дешава се апсолутно све по вољи Божијој. Некада, најгори могући начин да утешите некога ко се сусрео са великом невољом и људском злобом, јесте да му кажете како је то воља Божија. Не, некад то није воља Божија. Некада је то воља себичних, малих људи. Ако је Бог нешто допустио због слободе људске воље, не значи да је то по Његовој вољи, нити да је Он то желео. Ако бисмо признали став да се апсолутно све дешава по вољи Божијој, онда би и само зло било по Његовој вољи. А то није и не може бити  случај.  Фатализам је став кукавицâ. Уплашени да се изборе за животним недаћама, успротиве се и делају када је то потребно, неки људи радије апсолутно све прихватају као неизбежно, и изговарају се својим смирењем док се скривају пред шансама да испоље своју веру. Своју малодушност представљају као врлину смирења.

  Наравно, постоје ствари које заиста јесу воља Божија, на које не можемо утицати и које једино можемо смирено прихватити. Опет – у разлучивању треба укључити созерцање, увек праћено молитвом, светотајинским животом и саветима доброг духовника. Али грешка је апсолутно све прихватити као вољу Божију којој се морамо неумитно приклонити. Да су тако размишљали апостоли, свети оци, пророци, исповедници – нико од њих не би учинио онај храбри, одлучујући корак којим су, још док су били на земљи, крочили  у Царство небеско. На крају крајева, фатализам је у више наврата осуђен као јерес.

Мудрост и доброта морају делати упоредо. Велики патријарх Павле је рекао: „Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци.”

   Поуздајући се у Божији план, морамо имати и храбости да своју веру пројавимо када нам се намеће људски „промисао“ који се противи Божијем промислу и који прети да нас удаљи од пројаве љубави. А љубав се пројављује кроз  труд, добра дела, молитву, заједништво, жртву. Као очигледан пример, узмимо у обзир често замерање Православној Цркви да се меша у политику - рецимо, по питању Косова. Али ту није реч о политици, већ о личностима који с нама чине Заједницу,  реч је о нашим ближњима који неправедно пате, који су гоњени, омрзнути, проглашени крвницима. И Црква се ту никада неће приклонити пред одлукама земних владара, јер би се тиме удаљила од Јеванђеља. Иако ћемо увек наступити, наравно, смирено, безазлено, наше смирење неће бити толико да све „аутоматски“ препустимо Божијем Промислу и не учинимо ништа да помогнемо – Божији Промисао увек укључује наше делање. Зато смо део Новог Савеза, реч је о савезништву.  Очекује се обострано кретање ка односу – ка нама се увек први креће Господ, али и ми морамо да се крећемо ка Њему. Љубав је највећа храброст на свету. Она није привилегија лењих и малодушних.

 Христос је испревртао тезге трговцима у храму, долазио у сукобе са свештеницима и писмозналцима. То није учинио из пуке срџбе, већ у љубави према Оцу и због старања за спасење људи. Могуће да ћемо одговарати пред Христом управо због тишине у коју смо се повукли или због тога што се нисмо усудили на дело љубави упркос ситним људским заповестима. Погрешно усмерено смирење неумитно постаје кукавичлук, а одмах затим - униније, чамотиња, јер човек, по природи жуди за Творцем, али немајући храбрости да Му крене у загрљај, остаје Му далек и празан. Нажалост, много је данашњих понтија пилатâ који се некад и називају хришћанима, али се плаше да заузму став и одбране Христа, Живог у нашим ближњима.

 Смирење увек треба носити са собом, али обавезно са мудрошћу како се њиме служити на славу Божију. То су две стране једног медаљона обешена о врату сваког доброг хришћанина и заједно обликују лик Христов.