Данас су најпопуларнији филмови који приповедају о борцима за правду. Неретко они имају и моћи које превазилазе људске. То су модерни митови и епови о полу-божанствима, или чак и божанствима (један од филмских јунакâ је сâм Тор, нордијски бог). Суперхеројски тимови носи имена која се односи управо на земаљске идеје праведности, те су били веома популарни филмови под називима „Лига правде“, „Зора правде“ и „Осветници“. Тема праведникâ и осветникâ није посебно нова у филмском стваралаштву. Пре њих, били су вољени акциони јунаци које су глумили Сталоне, Шварценегер, Ван Дам и други. И они су стремили ка правди-освети јер су их изневериле уобичајене институције задужене да заштите недужне и казне криве. Слично је и данас са франшизом „Џон Вик“, о човеку који убија целу мафијашку породицу јер су му убили пса, или серијалима „Отета“, „Праведник“... Пре њих, ту су били каубоји спремни да пређу целу Америку не би ли извојевали своје осветничке циљеве. И тако даље.
Чини се да сваки човек природно стреми ка задовољењу правде, ка избављењу недужних, а неки некада и ка немилосрдној освети. Ови филмови се ретко баве моралношћу освете, илити „дивље правде“ (како ју је називао Френсис Бејкон). Они чине да се нама, гледаоцима, то све чини нормалним и прихватљивим. Уопште се не баве питањем да ли се круг насиља заиста прекида новим насиљем. Филма што се тиче, насиље је занавек завршено кад наш „јунак“ убије последњег злочинца. Често се у филму (а и ван њега) бришу границе између правде и освете, одбране и злочина.
Ако бисмо то поредили са хришћанском идејом правде, увидели бисмо велики јаз. Хришћани пре људске и привремене правде радије стреме ка оној божанској, вечној и трајној. Тада нисмо ми судије, но Сâм Бог. „Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу Божијем, јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ.“ (Рим. 12, 19). Проблем је што се у филмовима оно природно стремљење ка божанској правди претаче у људску идеју личног задовољења. Некада је то прожето моралношћу, макар она била и необично субјективна, а некада је то, просто, повређена сујета која захтева казну. Јасно је да су филмови фикција и забава, они не морају да буду у служби икакве идеологије, нити да поручују ишта, могу само да причају причу. Из те перспективе не можемо да осуђујемо оно што чине. Али филмови несумњиво имају одређену одговорност и за стање духа у друштву, будући да уметност било које врсте може да утиче на друштво.
Веома је забрињавајуће одушевљење филмским ликом Џокера. Не доводећи у питање вештину нараторског и глумачког формирања овог лика, људи су склони да се поистовећују са њим. Постављају Џокерову фотографију као свог аватара на друштвеним мрежама, тетовирају његов лик, цитирају његове реченице... Тешко да су аутори имали жељу да људи на тај начин заволе лик. У извођењу Хита Леџера, Џокер је синоним за хаос, безвлашће, варијација Ничеовог натчовека који одбацује све друштвене и моралне норме. У интерпретацији Хоакима Финикса, Џокер је одбачен и усамљен психолошки оболео човек, који се крваво свети јер није схваћен и прихваћен. Обојица презиру свет, уносе хаос у њега, уништавају га мислећи да га чине новим. Џокер узима на себе улогу „мрачног месије“, он жели да укаже људима како да одбаце научено, да презру све ауторитете и постану своји богови, што је паралелно причи о Луциферу. Џокер жели смрт свету. Увиђа да је свет лош и прижељкује његов слом. Са друге стране, хришћани долазе до истог увида: тачно је, свет у греху лежи, али ми желимо преображај, а не уништење света. Нисам ја тај који ће учинити преко потребну промену (нити ће то учинити неки мрачни месија), но је Месија већ учинио промену, увео Царство небеско у нашу стварност, иако ће оно у пуноћи тек доћи. Наше је да се с Њим сјединимо. Ми на Литургији узносимо свет ка Богу, говорећи „Твоје од Твојих“. Живимо у свету, али нисмо од света. Како је рекао Свети Исак Сирин, одбацујући световне страсти, чинимо да свет за нас буде мртав. На овим премисама ће изнићи фанзин и покрет „Смрт свету“, који усваја здрав бунт људског духа, хришћански бунт, којим умиремо за свет без Бога и живимо за Царство небеско, за свет у којем су Света Тројица мерило истине, праведности и љубави.
У томе се огледа највећи расцеп између хришћанског и филмског поимања правде, које је, у великој већини, сасвим овосветско. Хришћани крајњи Суд и крајњу правду препуштају Васкрслом Христу, Који је обећао да ће људе разврстати као пастир кад раздваја овце од јаради (Мт. 25, 31-46). Не прижељкујемо казну и смрт својим непријатељима, но се и молимо за њих и чинимо им добро (Мт. 5, 44). Имамо увек у срцу Божије заповести којим нам се забрањује убиство и освета. Стављамо Божије пре свог, људског. Макар нас и овосветска неправда болела, знамо да у Богу нема и не може бити неправде. Не заборављамо ни да је Христос као Праведник неправедно страдао али да се у Васкрсењу и седању са десне стране Оца показао као Победник. Имамо пред собом примере великих сведока Христових, светих мученика и исповедника, који су за овоземаљског живота страдали да би се у вечности овенчали славом.
Џокер је, као фиктивни лик, нихилиста, „натчовек“, анархиста, уништитељ, осветник, сакривен иза шминке или, још више, сакривен иза прљаве маште о крвавој „револуцији“ човечанства. Он је, у ствари, први у читавој плејади осветника, приказ лудила освете, он је освета освети самој (оличеној у Бетмену), пример у шта се претвара људска помама за правдом уколико сасвим занемари Бога. А претвара се у лудило, неприродан кез као сушту супротност радости, личност се претвара у маску, без правог имена и без праве истине о томе ко је она заиста. Џокер је, напослетку, више идеја него лик. Персонификација лудила коју су, с правом, у филмовима приказали као претњу и зло, а коју су многи усвојили као прижељкивану „револуцију“, неретко у Шаљивџији видећи себе. Ако се удаљимо од филмског Џокера, схватићемо страхотну истину да је све више џокерâ у стварном свету. Све је више оних жељних промене у свом друштву и свету, али који полазе од себе самих, служећи се насиљем ове или оне врсте као јединим одговором на конфликт и лично незадовољство, некада и узимајући на себе улоге „мрачних месијâ“, мислећи да се уздижу над палим човечанством док у ствари тону све дубље у сопственим греховима.
Христос је Жива Личност, а не идеја, ни идеологија. По Његовом Лику сви смо саздани. У динамичном односу са Њим ми спознајемо и сведочимо љубав, веру и наду. Хришћани не узимају правду у своје руке, знајући да она никада не напушта Божије руке. Ми се држимо Христа Који је Сâм Правда. „Ево све чиним новим“ (Откр. 21, 5), говори Господ. Он ће променити свет и донети вечну правду. Нема веће револуције од оне коју је учинио Христос, поразивши смрт и омогућивши нам улазак у Царство небеско. И не може ниједна освета надјачати силу опроштаја и љубави у Њему.
Марко Радаковић (текст је објављен у "Православном мисионару")
Коментари