Много је људи који толико криве друге за свој живот да једва и да га заиста живе. Као да су одлучили да им се све лоше дешава због туђе зловоље, себичности или равнодушности, а они сами, ето, не могу ништа да промене. Други су криви, они су их лишили успеха, среће, па и љубави.
Десила се неправда на послу, или је родбина присвојила наследство, девојка их је оставила – и сад је само преостало да чаме у својој повређености, тузи, заједљивости, али и стрепњи.
Не вреди ни тражити бољи посао, ионако ти треба веза. Не вреди ни потрудити се са новим девојком/момком, прекидај на прво учитавање издаје или манипулације. А пријатељи који су још увек ту, и они ће сваки трен се пројавити као нељуди, па их отерај где треба што раније. У свему томе се далеко чешће и дубље анализира како су се други понели према теби, него како се ти опходиш према другима. Ни не схваташ да имаш поимање како су други много више дужни теби, него ти њима. Чак је и живот више дужан теби, него што си ти дужан животу. Многи сматрају да их је и Бог разочарао Својим ћутањем или недоступношћу, док ни не постављају питање колико су они сами живи и динамични пред Његовим лицем.
И тако, полако, неосетно, све је више огорчених људи, неретко овладаних пороцима као својеврсним бекствима од њима неподношљиве стварности. А све због тога што толико оплакују сопствени бол из превелике љубави према себи.
Нико не спори да и људи и околности могу итекако да повреде. Али неопходно је живети, борити се и радовати, чак и кад све околности указују на другачије. Чак и док си на крсту. „Не дај да те зло победи, него победи зло добрим.“ (Рим. 12, 21) Срж хришћанства је да будеш Христов упркос свега и упркос свему. Не можемо чекати и тражити одговарајуће околности да би били Христови. Rекао je „не суди“, а ти сталним подсећањем на туђе лоше дело и држањем огорчености – стално негујеш осуду. Немој имати амнезију, човек од повреде и научи, али немој мрзети човека. Мржњом му, чак, дајеш на важности и величини, јер помисао о предмету мржње контролише твоју емоцију, реч, дело. Ако не можеш да га волиш, а ти бар буди равнодушан према ономе ко те је много повредио. Тиме мисао о њему престаје да буде твој луткар. Тиме си отворенији према новим људима и борбама. Тако и за све остало.
Немојмо од свог бола да правиmo своје божанство. Увек има људи којима је теже и којима можемо помоћи. Но волимо и дарујмо себе онима и којима је боље, нисмо ни на каквом такмичењу. Често људи повређени животом изграде и врсту презира према онима који су имали лагодније животне околности, као да су размажени, незахвални и мање људи само зато што им није било тешко (или бар то ови мисле да им није тешко, а како би могли заиста знати?). Временом, неосетно, изграде својеврсни страдалнички снобизам, узносећи се над другима јер је њима, ето, тешко. Искуснији познаваоци људске психе у томе могу видети и уврнути мазохизам, уживање у својој патњи, одбијање да се она пусти, јер она им даје оправдање да остану увек на истом. Чак ни њихове жеље више не стреме ка промени, ка већем и бољем, но ка препуштању патњи и убеђивању других у своју патњу. Многи то сасвим погрешно повежу са хришћанским подвигом, па православно преумљење доживе као жалопој за прошлим и садашњим, и као емотивно самокажњавање у самопрезиру.
Шта је решење? Као и увек, Васкрсли Христос. Он по страдању и Васкрсењу није њарио како Га је Јуда издао, сви апостоли осим Јована напустили, државни систем Му нанео неправду, синагога („црква“) није топло дочекала, није, Боже опрости, почео да се опија или коцка, још мање да се свети кривцима или је одустао од целе приче. Говорио је о љубави, био је Љубав. Кад смо најдубље повређени, Бог зна и осећа наш бол. Није Он страдао само физички, но и на сваки други начин. „Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет.“ (Јн. 16, 33). Човек мора себи да да времена да одболује, то је сасвим нормално и природно. Али мора да настави даље, да не остане заробљеник свог бола и прогутан у својој прошлости. Мора да се бори и живи. Што због дарова које нам је Бог дао и које имамо одговорност да умножимо, то и због људи којима смо потребни. Уместо што само чекамо утеху, будимо ми утеха. И неизоставно, бићемо утешени. Са болом се морамо суочити да би се он разбио, да не би растао као тумор и крао нам и енергију и време и вољене људе. Љубав морамо умножити, јер она ће нас осмелити на то суочавање и она ће разагнати бол. А знамо да је Бог Љубав. Биће све добро ако смо уз Доброг Бога.
Све уз Божију помоћ. Радујте се и веселите се.
Марко Радаковић
Коментари