Био
је паклено врео дан кад сам куцкао извештаје и искрено се забрињавао да ми се
компјутер не прегреје.
„Идемо
на базен!“, викао је мој дечак иза леђа.
„Ићи
ћемо на базен када завршим обавезе.“
„Заврши
обавезе када се вратимо са базена!“
„Не,
имам своју рутину, а ти ћеш тада желети нешто друго. Прво решим обавезе и
идемо, да ми не висе над главом.“
„А
ја ћу ти овде висити над главом!“, рече, дограби заслон моје столице и пропе се
на мршаве ручице.
„Склони
се, молим те, док ово завршим!“
Једно
време је била тишина и радио сам у миру, колико је то могуће док ти се зној
слива низ чело и леђа. А онда је он почео да певуши неку песмицу коју је чуо у
реклами. Једно време сам толерисао али био је све гласнији.
„Престани,
молим те, да певаш ту глупу песму!“
„Није
глупа.“
„Јесте.“
„Е
па мени се свиђа.“, дурио се.
„Само
немој да је певаш.“
„Ајдемо
на базен.“, рече.
„Још
мало.“
„Лакше
ћеш писати кад захлади.“
Кришка
зноја ми је канула на тастатуру. Застао
сам.
„Знаш
шта. У праву си, идемо на базен.“
Он
дотрча до мене и загрли ме.
„Фуууј,
знојав си.“, насмеја се.
„Знам.“
„И
смрдиш.“, нисам могао да се не смејем кад сам видео његов заразни, крезав
осмех. Идемо на базен. И било нам је лепо тамо. Игра, забава, уживање на сунцу,
нездрава храна која прија после доброг купања.
„Носи
ме!“, рекао ми је.
И
ја сам га упртио и ставио себи на врат, док је лизао сладолед. Био је лаган као
перце.
Кад
смо се вратили, завршио сам своје обавезе, а он се, задовољан и уморан,
успавао.
****
Колега ме је позвао на вечеру и такве
вечере су увек биле некако необичне. Наводно, то је неформално и пријатељско
дружење, али увек би ту испливавале ствари са посла. И чини се као да је и
вечера била део посла.
Тако је други колега, Урош, разговарао са мном и предлагао да сарађујемо
на послу који покреће. Чинило се као сасвим реална и сигурна прича, а тек добра
зарада.
„Не свиђа ми се.“, рекао је мој дечак,
заузевши неки одбрамбени став. Колега је
пун одушевљења и сигурности објашњавао, низао чињенице и све је то мени имало
савршеног смисла што говори. А онда сам погледао мог дечака како седи,
прекрштених руку, млатара ногама испод столице и намргођено одмахује главом.
„Да... Уроше, звучи то примамљиво...“,
рекао сам колеги. „Али нисам сада у могућности да се упустим у тако нешто...“
****
Мој дечак воли једноставне ствари и сâм је тако једноставан. Воли да иде у цркву, ушао би у сваку на коју
наиђемо. И зверњао би у фреске, кривећи врат, није га брига, воли то. И смеши се стално на служби, не знам
зашто.
Воли другу децу, воли људе са другом
децом. Да буде бос. Да се испрља у природи. Да мази и храни животиње. Воли да
разговара ако процени да су теме лепе. Воли да пева иако то не уме. И да се
игра, само би се играо.
Но не воли ишта што нема простора за дете.
Хладне приче о послу и парама, политику, свађе, обавезе које краду време. Прорачунате
људе, ситничаве, зле. Не воли ни дисциплину али ту сам ја да га на њу стално
подсећам. Не воли да размишља о будућности, па ни прошлости, сав је у тренутку,
а то није увек добро. Потрошио би све паре данас, рекао све што му је на уму
јер не мисли о последицама, а слабе свести о протоку и терету времена, остао би
вечно тамо где му је лепо.
****
Некако спонтано, запричали смо се с
Тамаром до у касну ноћ. Мој дечак је био буднији и живљи него икада. Није
престајао да се укључује, добацује, осмехује, као да га је неко укључио у струју.
Нисам га дуго таквог видео и био је много симпатичан, помало стидљив, а помало
комично кочоперан у свом труду да се докаже.
„Добро, ја бих сада пошао...“, устао сам, мој
дечак се невољно придружио али тада изненада узвикнуо:
„Пољуби је!“
„Да, па, чујемо се и видимо.“, рекла је
Тамара.
„Не! Пољуби је!“, викао је малиша, зграбио
ме за руку и почео да ме трза. „Гледај, кренула је и лепа песма на радију, и
светла су пригушена, сада, хајде!“
Окренуо сам се и пошао ка вратима, а
малени је давао све од себе да ме задржи, но није успевао, наравно. „Не! Пољуби
је!“
Оклембесио се о моју руку, вукао сам га по
поду, покушавао је да скочи на мене, напослетку ми се сасвим прикачио за ногу
као мајмунче и тако сам, шепајући, дошао до аута и махнуо Тамари. На путу до
куће је надурено ћутао. Кад смо дошли одбијао је да иде у кревет и спава.
„Мрзим те.“, рекао је.
„Ти си дете, не разумеш. Немогуће је да
успе.“
„Свиђа ми се!“, повикао је, а усна му је
подрхтавала.
„То није довољно!“
„Е па јесте!“
„Не живимо у таквом свету.“
„То није твој свет.“
„Али није ни твој.“, рекао сам и видео сам
да зна да сам у праву.
„Не свиђа ми се овај свет.“, рече и
дограби јастуче и обгрли га, као да се њиме теши. „Свиђа ми се Тамара.“
„Некада ти се људи свиде али живот те носи
даље. То не значи да ћеш их заборавити, само... не мораш правити кораке које ће
напослетку донети само још више боли. Ти то не видиш али ја видим.“
„Ти то не знаш. Само си се уплашио.“
„Па. Скоро и да знам. Сувише је животних
прилика уплетено. И не плашим се само за себе. Плашим се, чак и више, и за
тебе, и за њу. Бићемо повређени.“
Сео сам поред њега на кауч, у жељи да се
помиримо. Али он је, у бесу, дивљачки, почео да ме удара и шута, плачући, бесно
и тако тужно. Загрлио сам га, иако ме је одгуривао. Напослетку је прихватио
загрљај.
„Волео бих да ме више слушаш.“, рекао је
тихо. „Кад ја сасвим заћутим, ти ћеш умрети. Макар и био жив, умрећеш унутра.“
Зурио сам у празан зид.
„Да. Знам.“
Сутра смо пошли у нови дан. Био је
ћутљивији, тужнији него иначе и знао сам шта га је јело.
„Носи ме!“, рекао ми је.
Ставио сам га себи на врат и једва да сам
ходао под теретом.
Марко Радаковић
Коментари