Био је сунчан, пријатно топао дан, кад смо мајка и ја дошли на Плажу.
Дотрчао сам ту широм раширених руку, као да грлим и прихватам, и свет и живот.
Испред нас отворено Море.
Желео сам у Море али мајка је рекла да су још велики таласи, а да сам ја још мали. Сачекај, стрпи се, па ћеш да пливаш и рониш.
Плажа је била велика, непрегледна, није јој се назирао крај. Чинило се као да се и она, попут Мора, спаја са Небом.
Мајка је нашла погодно место, тамо где нема смећа, буба или стакла, раширила огроман црвено-плави пешкир, већ избледео и огрубео од прања и коришћења и знао сам да нам је то Место.
Ево ти ова кантица, рекла је. Хајде, заједно ћемо, да ти покажем. Овако се праве куле и градови.
Намазала ме је неком кремом, пољубила у образ и пожелела лепу игру.
Дете сам и мами ме песак, зове ме игра, то је скоро као потреба.
Загрлио сам мајку, моја мајка брине о мени, штити ме, маже ме кремом, учи ме како да правим куле од песка, спрема ми сендвиче, додаје ми кофу и лопатицу. Моја је мајка добра и лепа.
Плажа је била само наша. Није било никог другог. Ја сам одмакао од Места, веселило ме и што ми стопала клизе кроз песак и што остављају отиске. Почео сам да се забављам, а мајка је читала књигу, с времена на време осмотривши шта радим.
Почео сам полако, неспретно и направио сам само своју прву кулу од песка.
Погледај, мама, ово је кула за тебе!
Кула је била окрњена, накривљена, али мајка се искрено обрадовала, затапшала и обгрлила ме топлим осмехом.
Није било лако, тек сам учио како да баратам са кантицама, лопатицама, водом, шкољкама и каменчићима, али био сам задивљен том кулом.
Но не сувише дуго.
Могао сам да направим већу и бољу и лепшу. Песка је толико много, воде је толико много.
Кад год бих ишао по воду загледао бих се у Море. Плашио сам га се али сам му се и дивио. Питао сам се шта је све на њему и под њим, какве ли се пешчане плаже крију на другој обали, тамо иза оне линије где се Море спаја са Небом.
Кула се низала на замак, а он на тунел и мој Град је постајао све већи. Све сам вештије провлачио руке кроз песак, вајао и обликовао, проналазио нове начине да стварам нове облике и украсе.
Мајка је дозивала да се склоним са сунца, да одморим мало.
Док завршим, довикивао сам, занет грађењем. Досађује ми.
Вероватно је прошло много времена, но нисам осетио.
Ископао сам веома дубоку рупу, да бих створио брдо песка, да бих њиме завршио свој град.
Мајка је пришла и заклонила ми сунце и на трен сам је омрзнуо што ми прекида занос. Као да сам је видео другачије, као да се чинила ружнијом без светлости сунца, јер стала је испред њега да мене заклони.
Дубоко си, сине, није безбедно, рекла је благо. Стави качкет.
Морам да идем дубоко, треба ми песак. Морам да идем дубоко да би ми Град био високо. Морам да сиђем у рупу, идем дубоко колико год снаге имам, да би се после моје заставе виделе и вијориле.
Нудила ме је водом и бресквама, а ја сам само желео да оде. Да ме пусти да градим.
И то је и учинила.
Пази на себе, рекла је.
Копао сам опијено, зането. Песак ми се завукао под све нокте, било га је у коси, по целој кожи, у ушима, ноздрвама, души. Град се морао сазидати и мора бити диван. То је био порив, омамљеност.
И пењао сам се, заиста, зидао сам спрат по спрат мог дворца, улицу по улицу мог Града. Ту су били бедеми, куће, прозори, корито реке која ће потећи кад је касније спојим са морем.
Нисам ни приметио кад су дошли облаци.
Пренуо сам се тек кад ми је песак упао у очи.
Ветар, велики, силни. Одједном.
Окренуо сам се и нисам могао од наноса песка да видим мајку.
Дозивао сам: мајко!
И док сам дозивао и отварао уста, била су испуњена песком који ме је гушио.
И она је дозивала мене, уплашено, успаничено, како мати дозива дете у опасноти, али једва сам је чуо, ветар је био толико снажан да је заглушивао слух, наступила је пешчана олуја, толико силна да је обарала дрвеће, море је дивље хучило, а ја сам само желео да загрлим мајку.
Видео сам је, само на трен, као обрис, како се заривајући прсте у песак пробија ка мени и дозива ме именом. Да ме заштити, да ме склони од олује. Да ми каже да је у реду, и, кад прође, да ми дâ сендвич.
Олуја је утихнула. Трљао сам песак из очију. Дотрчао до места где сам мислио да је била мајка.
Али ње ту више није било.
Сад сам копао прстима наносе песка, да је нађем, да је спасем.
Али нисам могао да знам где је.
Плажа је била велика, непрегледна, није јој се назирао крај. Чинило се као да се спаја са Небом.
Ископао сам руксак са кремом, бресквама, сендвичима и водом.
Пола мога Града се сада срушило.
Можда би се Град чинио и ружним, но ја нисам марио.
Она прва кула, окрњена, накривљена, она на коју се све нанизало и без које ништа не би ни било, и даље је постојано стајала.
И чинила ми се најлепшом.
Широм сам раширио руке ка Мору и ка Небу.
(Марко Радаковић)
Коментари