Деда Мирко

 

Мирко је открио православље. 

Схватио је да је то више од прослављања крсне славе са много гостију и више од тргања бадњака из руку свештеника. До њега је дошла мала књижица о хришћанском животу. Није стао на томе, набавио је још духовне литературе која га је одушевљавала. Почео је да ревносно похађа богослужења.  Док је  прилазио певници да би се исповедио, у суботу прве недеље Часног поста, он се расплакао. Говорио је о греховима своје младости, о мртвој идеологији лажног заједништва званој комунизам, чији је бранитељ био; о свим људима које је повредио зарад лажи, о Христу Којег је мрзео… Заплакао се под епитрахиљем свештеника, а након тога на Мирковом лицу заиграо је осмех наде.

 

Прошло је пуно година од тада. 

Мирко је временом само заменио тезе и постао онај исти следбеник идеологије, а не следбеник Христа. Православље је за њега био систем прописа и правила, црно – бели свет распарчан на грех и врлину, казну и награду, зле и добре. Истом ревношћу којом је бранио комунизам, он сад поче бранити „чистоту вере“. Другове и другарице заменили су браћа и сестре, а на зиду где је некад била окачена слика председника Броза стоји фотографија нашег патријарха. Исту заједљивост коју је некад гајио према противницима партије, он је сад показивао према онима које је сматрао непријатељима вере православне.

Ја Мирка познајем као деку који је ревносно долазио на богослужења. Увек је стајао у првим редовима у цркви, увек обучен у тамна, махом црна одела. Поносно је стајао поред столице са својим именом и на њој би седео задубљен у беседу свештеника. На лицу му се осликавало како је импресиониран и саживљен са службом, али ми се чини да је сам себе у то убеђивао. Знао сам ја и тад да се на служби треба посветити молитви и не посматрати, а камоли осуђивати друге. Али некад би његове експресије биле толико упадљиве, пластичне, толико очигледно намештене, да човек, просто, није могао да их не примети и не запита се чему та глума. Руку на срце, није инсистирао да пева за певницом, али би волео кад га позовемо да отпоји неки стари причастен. Сваки пут би деловао као да је изненађен јер га зовемо да пева, а у већини случајева би извукао из џепа свог сакоа припремљену песму. Редовно се причешћивао у време поста, а исповедао се, чини ми се, сваких пет дана током целе године.

Живео је повучено, као удовац, деца су живела своје животе негде далеко и не бих знао какав однос је имао са њима. Често је говорио о старијем сину који има успешну каријеру лекара у Немачкој. Случајно сам сазнао од свештеника да има и другог сина, којег никад није спомињао, а који је живео у Земуну и из неког непознатог разлога нису били у добрим односима.

Мирко je имаo карактер тврдоглавог, самопоузданог и причљивог човека. Не бих да доносим коначни суд, није моје, али рекло би се да скромност коју je показивао на херувици нема благе везе са Мирковим односима са људима кад изађе из цркве. Није он био особа жустра или груба, нити особа која воли да се свађа. Зашто би се свађао, ако је он у праву? Некад се чини да Мирко никад и није водио дијалог са људима, већ да су људи ту само зато да би он имао коме да изнесе  чињенице које је он открио. Уколико они те чињенице не прихвате, е, то је већ веома тужно и трагично, као кад ни „у време оно“ неки Јевреји нису познали Господа.

 

Без обзира на све то, неки верници су га сматрали изузетно побожним, па су га чак молили да чита молитве за здравље неког њиховог укућана, што је овај драге воље прихватао. Има људи, махом несигурних и без поуздања у своје одлуке и поступке, који ће све оне који одишу самопоуздањем сматрати особама од поверења. Јер чим је неко у толикој мери сигуран у своје речи и дела – па мора бити да је у праву! А ту су и људи веома чистог срца који све гледају по својој чистоти, те не могу видети нечије лицемерје. Ја, очигледно, се не убрајам ни у једну од наведених групација.

У том периоду док сам био помоћник свештеника наслушао сам се Миркових ревносних вероисповедања, ако се тако могу назвати.

„Наши епископи се окрећу ка Западу, оче!“,  говорио је у порти оцу Ненаду. „Сви желе да се обрате ка Ватикану, усвајају њихове начине богослужења, желе екуменизам! 

Увек смирени отац Ненад је покушавао да Миркове параноје о покатоличавању и заверама које се кују против српског народа разоткрије као углавном неосноване. И дуго је имао стрпљења, па и кад би му Мирко, углавном иза леђа, замерао на начину на који служи или беседи. До проте би на овај или онај начин дошло Мирково чангризање: зашто нека деца  старија од седам година не посте седам дана пре причешћа, зашто на вечерњој служби свештеник излази из олтара да у одежди поје за певницом, зашто се не опходи примерено према народу, и тако даље, и тако даље. Често би деда-Мирко под маском љубопитљивости и хришћанске радозналости постављао свом пароху питања на која је сматрао да већ зна одговор, те ми и није било јасно чему запиткивања, ако не жели ничији одговор да уважи. Знао сам куд се разговор креће чим би Миран започео реченицу са ,,Читао сам нешто...''.

 

„Оче, ја сам читао нешто, и тамо каже да је служење са отвореним дверима римокатоличка пракса!“ Или би други пут рекао:

„Знате, у манастирима где сам био, док сам боравио у бањи,  све те молитве свештенослужитељ чита у себи, као што смо и овде некад. Мени је душа била испуњена. Зашто се та пракса изменила, зар је наш владика неупућен да је то западно правило!?“

Свештеник је углавном смирено одговарао на сва ова питања, али ниједан аргумент није био довољно озбиљан за Мирка да би он променио мишљење. И стално је приступао свом пароху са сличним питањима, ни не увиђајући сопствену злонамерност у томе. Због те зле намере, и те самоуверености и тог гордог уверења да он поседује истину и са њом се игра, некад ме је Мирко  подсећао на оне фарисеје, књижевнике и свештенике који су по сваку цену гледали да Христа искушају, да га ухвате у замку, да га баце у парадоксе надајући се да из њих не би изашао као победник. А добри наш свештеник, мирне нарави и челичног стрпљења, није му ништа узимао за зло, није чак био ни циничан када бисмо се баш тако дотакли Мирка у разговору. Према њему је показивао поштовање, што због његове старости, што због побожности у коју, поред осталог,  није сумњао.

„Добар је Миран.“, говорио би. „Мало се тако занесе, али не мисли он зло никоме“.

Са друге стране, тај исти Миран са својим заједљивим коментарима увек изреченим тако да звуче добронамерно – срицао је највелелепније хвалоспеве истом оном свештенику којег је често критиковао!

„О, оче, какву сте дивну беседу одржали на Свету Петку, па то би требало да снимате, да се сачува! Имате ли записано? Грех пред Богом би био да се те речи изгубе! Молите се за мене, оче, ја се у Ваше молитве поуздам.“

Другом приликом чуо сам га како у радњи хвали оца Ненада нашој комшиници, а да би га одбранио од неког ружног трача који је о њему кружио.

„То није истина, ја, ево, главу на пањ стављам да то није истина! Немојте то причати! Диван је то  човек, наш свештеник! Бољи него што га заслужујемо! Како се он понаша, какве манире има, а тек како служи, па осећа се честитост у његовом гласу! Свет човек, ја ти кажем, свет човек! Немој да те ко чује, тако нешто за њега причати.“

Када би се заподенуо неку разговор с њим (а то се углавном дешавало код проте у дворишту након литургије), Мирко је на моменте показивао толико знање из историје и теологије да бих  остао затечен и задивљен, а некад би његова прича отишла толико далеко да је залазила у пагански култ и чини ми се да би му и гости Србин-инфо позавидели на оригиналним историјским бајкама. Наравно, било је апсолутно немогуће да га неко разувери од било чега што је замислио... Често би ме напао за „новотарство“ или чак критиковао моје понашање у цркви и ван ње. Све то бих прећутао, што због поштовања старијег, што због вежбања смирења. Ништа он мени није нажао учинио, те ми је било криво кад се некад изнервирам и на саму његову појаву. Имам ужасну лошу навику да људе не прихватим јер ми просто, из неког разлога, „не пашу“. Деда Мирко био је, као што сте видели, човек пун неких контрастâ, а то ме је  додатно збуњивало, те и нисам имао неки јасан став о њему, све до једног случаја. Мојој мајци је на улици, пред комшијама, пребацио како није у реду да се ја као будући свештенослужитељ Божији смуцам по кафанама.

„Зашто сте то рекли мојој мајци?“, упитао сам га у порти, не кријући свој револт. „И како Ви уопште знате где и како ја проводим време?“

„Видео сам те кроз излог. Није моје да ти говорим, али није у реду да тамо одлазиш, канони то забрањују, па ваљда знаш! И то за време Божићњег поста, сине! Не дај да те заведу на криви пут. “

„Брините се Ви за своје спасење, а моје препустите Богу и мени!“, рекох ја нимало љубазно и одох својим путем. Он ће мене да критикује што сам сео са пријатељима на пиће! Након овог нашег непријатног сусрета, Мирко је избегавао разговоре било које врсте са мном, што сам драге воље прихватио. Не кажем, могао сам и другачије реаговати, али тад сам био млад и љут.

Није прошло много времена, чак се и смирена душа оца Ненада наљутила на Мирка. Кап која је прелила чашу био је Мирков помен светиње коју сви животом и чашћу бранимо, а зове се породица.

То се десило  у летњиковцу, у дворишту парохијског дома,  где је по навици верни народ испијао кафу и киселу воду после Литургије. Било је десетак душа, различитог животног доба.  Средовечна удовица  Јована се поче извињавати свештенику што је у храм ушла у јапанкама:

„Нисам кренула с намером да идем у цркву, него била на пијаци, а жеља ме вукла да дођем на службу, нисам била од детињства, знате, од када сам отишла у Аустралију..." 

„Нека сте Ви дошли ...“,  смешка се прота. „Битно је да сте се Богу помолили.“

„Времена су се променила, знате. То данас није толико важно, па и наша протиница некад дође, је л'....“,  рече  Мирко не завршивши реченицу.

„О чему Ви причате, Мирко?“, прота се кисело насмеши, а попадија, која је са тацне додавала кафе, намршти се на ову изјаву.

„Ништа, само велим, када госпођа протиница који пут, понекад наиђе на службу... Па ни протиница не носи мараму и обуче сукњу која је... Поприлично уска и до колена... Та, ето, мало саблажњујућа, да простите. И деца би ваљало да буду мало мирнија на служби, не приличи.“

Нико од присутних није био вешт да сакрије чуђење овом Мирковом изјавом. Попадија се зацрвени у лицу, остави тацну на гломазни сто и брзо одшета у кућу. А прота је испрати погледом, па се зацрвени као руже које су расле уз стубове летњиковца.

„Мирко, могли бисте мало да се смирите са таквим изјавама.“

„Могли бисте и Ви да мало више посветите пажњу како Вам се породица понаша. Имате велику одговорност, а они, ето... Распуштени тако. То сам хтео да објасним.“

„ А објаснили сте колико гледате у моју жену док служба траје...!“

„О, Боже помози, прото, каквим ме Ви човеком сматрате!?“, рашири очи Мирко, увређен.

„Каквим Ви мене, Мирко, човеком сматрате, да, ево, већ годинама овакве замерке правите, и то најчешће у мојој кући. Ајде се смирите више, човече, молим Вас. Ово није хришћански ни најмање.“

„Ја никоме увреду нанео нисам, то је моје мишљење, а Ви опростите ако се ко нашао увређеним, то је до њих!“

„А је ли?“. Овде парох поћута гледајући у Мирка, очекујући неку реакцију од њега, али не доби ништа више од лица које показује да су му осећања повређена. Видео сам како мом свештенику би тешко да то изусти пошто је особа који избегава конфликте, а приде је Мирка познавао скоро петнаест година.

 „'Ајде Ви, Мирко, својој кући, док мало боље не размислите о својим речима. Ово да схватите само као епитимију.“

„Оче!“ , изусти Мирко очајно, као да се силно разочарао. Пар тернутака након почетног шока који му се разлио по лицу, препознах поново оно лице књижевника или фарисеја, лице човека који тихо али силно презире сваког ко другачије верује и мисли од  њега. Мирко лагано устаде и одшета из дворишта покретима који су показивали  чудан и немогућ спој гордости и скромности. Зависно од ока посматрача, могао је у датом тренутку деловати као сироти старац којем је учињена неправда, или огромни лицемер.

Занимљиво, како је Мирко изашао, отац Ненад попи чашу воде и објасни како и није љут, него деда често пређе границу, упркос свим саветима, и никако да научи.  ,,Жале ми се парохијани да покушава да заводи ред и противу мене.'', причао ми је прота после насамо. ,,Малом Урошу рекао да се нипошто не причешћује ако није постио на води, ма шта ја говорио. Ово задње је само била кап која је прелила чашу.”

Мирко се извесно време није појављивао у цркви. Наравно, није се извинио оцу Ненаду. Тек након неколико месеци чујемо да је ступио у додир са расклоничком „црквом“. Није прошло мало, негде око Никољдана, кад је свештеник требао да дође код Мирка да освешта водицу - сазнамо да се деда озбиљно разболео и да лежи у болници. Питао ме прота желим ли ја да идем са њим у посету, но тад ми се ближио неки веома тежак испит, те сам одбио.

После сазнам од свештеника шта се збило. Кад га је угледао, Мирко се насмешио и питао проту да ли је дошао да од њега тражи опроштај. А рекох вам, отац Ненад, блага душа, каже да је баш због тога дошао, те да је понео и Свето Причешће.

„Не треба, оче, не треба. Имам ја ко ће мене причестити. А зашто и Ви не бисте у истинску  цркву Христову, зашто слушате те, те, те унијате и јеретике? Је ли? Ја Вама добронамерно говорим, ево, верујте ми, нема Вама спасења у томе шта чините од цркве и од народа! Зло се спрема, обрушиће се на нас, дођите, ето, још смо у егзилу, а зар нису сви праведници тако...?“

„Мирко, брате, па пола живота сте у цркви провели, а сад одједном не ваља?“  (Рекао ми је свештеник: „Кад сам га видео тако мршавог, оболелог, сивог у лицу, како лежи, на самрти... Слабог гласа... Мени дошло да заплачем, глас ми дрхтао.“)

„Није да одједном не ваља, оче, није. Не ваља то... Не ваља то дуго... Него ми се духовне очи нису отвориле. Сад видим. Знате... Све те, све те грешке. Сва та одступања од православног учења... Нема ту Христа. Нема.“

( „И шта је онда било, оче?“

„Ћутали смо једно време. Било ми тешко да одем, знао сам да га више нећу видети живог. Требао сам размишљати шта да кажем, шта да урадим, али тешко ми било. 'Ухватио' сам себе како гледам у банане које сам донео. Он ме је најсрдачније дочекао кад сам тек дошао на парохију, кад сам био млад и неискусан. Значи ти кад имаш неког таквог кад си уплашен. Колико пута смо само нас двојица на служби била, никог другог у цркви, Миран и ја се Богу молимо. Колико смо кафа попили и бадњака и врбица пресекли... И није петнаест година мало... Није једно богослужење прескочио, осим кад је заиста био спречен. На крају сам га питао...“ )

„Мирко, ја Вас молим, ваљало би да на онај свет одете уз молитву Цркве...“

„ Хоћу, оче, хоћу.“

„ Је л' хоћетe?“

„Да, хоћу, само уз благослов једине и истините цркве, а Ви њен свештеник нисте. Зашто не бисте и Ви дошли код нас...“

„Зар Вас не могу никако разуверити од  намере?“

„Не можеш“. То је био једини пут да Мирко није персирао оцу Ненаду. „Само ме Христос може разуверити, али Он то неће урадити јер сам с Њим.“

Поћутали су још једно време заједно, а онда парох устаде.

„Ја бих сад мор'о поћи." 

„Јасно.“

И Ненад пође, али се врати, приклони се старцу и загрли га.

„Збогом, мој пријатељу.“

( „Кад је загрљај престао, чини ми се да сам видео неко сасвим ново лице нашег Мирка. Неко које нисам ни знао да поседује. Ово је лице било некако... сасвим чисто. Скоро дечије.  Радосно и тужно у исти мах. Кад сам кренуо да  ухватим браву, рекао ми је...“ )

„ Извините...“

„Шта сте рекли, Мирко?“

„Због онога... што сам рекао за Вашу жену... Извините због тога. “

„Све је у реду, Миране. Одмарајте.“

За деда-Миркову смрт сам сазнао након што је свештеник поменуо његово име у помену после вечерњег богослужења. И зачудио сам се колико ме је то погодило. Мирков син из Земуна се појавио, физички необично сличан свом оцу, и објаснио да је овај на самрти тражио да га баш отац Ненад сахрани.

Снег је вејао и затрпавао тек ископану раку за нашег деда-Мирка. Гробље је било необично свечано у својој белини, као и он што се целог живота носио свечано. И помислих, каква иронија, деда је за живота био у црном, а на дан кад се сахрањује, ето, све је у белом. Свечано и некако радосно. Не могу сигурно потврдити, али ми се чини да његов син из Немачке није дошао на сахрану.

„Шта га је на крају натерало да се предомисли?“, питам ја оца Страхињу док смо се аутом пробијали кроз мећаву. „То је био један веома тврдоглав човек.“

„Рекао је да га само Христос може разуверити.“, рече свештеник и настави вожњу. То је све што ми је рекао.

Опасно је ако веру прихватимо као идеологију. Онда не служимо Богу, већ служимо идејама, људима, прописима, канонима, покретима, речима – све постаје важније од Бога и ближњег. Много је људи који као центар свог живота имају своју сопствену „побожност“, а не Бога као Личност. И могуће је да је управо то Мирка разуверило и натерало га да престане са лудом јурњавом за идејама. Могуће је да је схватио да су залудне све идеологије, све идеје и сва правила, све је испразно и пролазно – ако не можеш да загрлиш вољену особу и насмешиш се као дете. А надам се да се наш Миран сада тако смеши на небесима.

Увек је било и биће „ревнитеља“ попут Мирка. То су у суштини добри људи, тврде душе и тврде главе, према којима човек само треба пронаћи начин да се постави. Некад је то скоро немогуће, али на нама је да пронађемо начин.

 Често се сетим деда-Мирка. Запалим му свећу. Његову столицу у храму, Боже ме 'прости, као да је једва дочекао да преузме деда Зоран. Биће то његов достојан наследник, рекао бих.

у Сомбору, 2014.

Марко Радаковић