Стана

 

„Мама, мама, баба-Стана ме научила песмицу!“

„Коју песмицу, злато?“

„Баба Стана краву музе, види јој се пола гузе!“

„О, тетка, заиста!“

А баба Стана и дете би се заједно заценили од смеха и отишли да гледају прасад. Дете би се вратило са обућом огрезлом у животињски измет, одећом и косом по којима би био прах прекрупе, и дланова влажних од псеће пљувачке. Родитељи би били нервозни или љути, а деца и Стана пресрећни.

„Тетка, кад год дођу код тебе упрљају се као свиње!“

 „'Ајд' к врагу, ти би њи' у тегли држала!“, викала би Стана.

„Сине, шта си то ставио у уста, шта то жваћеш?“

 „Дала ми баба Стана личку жваку!“ То је био надимак за кожуру сланине.

 

Баба Стана, мајчина тетка, била је једна од најрадоснијих појава у мом детињству. Насмешио бих се искрено кад год је видим. Сећам се, цича зима, снег веје, а у њиховом малом дневном боравку превруће. Она седи поред пећи, ложи дрва и рулине, па кад ме види, зграби ме и сочно пољуби моје промрзле образе. Опсује ми матер и пита што јој не дођем. „Не воде ме“, правдам се ја.

„Ма пушти ти њих, ко њих шиша, дођи ти сâм код своје бабе Стане. Рециде ти мени, имаш ли как'у цур'цу?“ Била је једина која је могла да извуче из мене признање да ми се свиђа девојчица из прве клупе. „А ова ође?“, питала  ме је за девојчицу која је са мном пила домаћи сок од зове. „'Ели љепа, би ли је пољубио?“

„Мммм, старија је пуно.“, рекао сам (па забога, она је трећи разред!).

Била је вечити весељак, галамџија, увек раздрагана и спремна да окрене разговор на шалу. То не значи да није била свесна свачије муке и проблема, напротив. Ми, деца, сву пажњу бисмо усмерили ка Стани чекајући да нешто опсује, врисне или лупи, да бисмо се грохотом смејали. Била је наш забављач, разбијач дечијих табу-тема, па и идејни творац многих наших несташлука.

Ако ћемо по неким крутим правилима, није била побожна. Али је била шетајући црквени календар: знала је кад је који празник, светац и кад се не сме радити. За задушнице би палила свеће, а за славу би спремила бољи ручак. Живела је по Богу у свим својим осмесима и  напорима, којих није било мало.

У њеном дому си морао јести и пити. Није могло другачије. Дете памти детаље, те се и данас сећам мушеме украшене цвећем. Ујак Стево уз пошалице сече сланину и парадајз, а баба Стана пржи јаја. Мајка се диви како сам успео да поједем четири јаја, кући никад толико не поједем.

Увек, при поласку, Стана би ми тутнула који динар, кришом, као да не сме нико да види. Или би нам спаковала неколико паковања кобасица од скорашњег свињокоља, чинију басе,  јаја.

И као што то обично бива, човек кад одрасте схвати живот и људе у неком новом светлу. Кад сам чуо да је баба Стана изненада преминула, деловало ми је као да је сâм живот желео да је надмаши у хумору, па је извео једну веома неслану шалу.

Док сам био дете нисам знао да је имала тежак живот. Већи је терет на себи изнела но што би могао обичан човек. Она се тихо, храбро борила и још тише боловала.

Пробао сам да се смејем док сам у проблемима, тешко ми иде. То могу само велики људи. Они ће трпети и бол у души, и бол у телу, али ће зграбити унуче и засмејавати га.

„Стано, ајмо у доње двориште!”

„Нека, нећемо, срећо, сада стока спава.“, рекла је, а вероватно ју је болело. Али ја то никад нисам сазнао. Док нам је гурала кесу са храном у руке, а мајка стидљиво одбијала, ја тад нисам знао да  Стана не даје од свог вишка, нити да бисмо другачије тешко напунили фрижидер.

 Целог свог живота се смејала и шалила: некад гласније, некад тише, али није дала да ишта наруши  ведрину њеног духа. То је, просто, била она. Опсовала би сочно проблеме, окренула на шалу и дала разлог својим најближима да се с њом смеју. Питам се, откуд јој толики елан да и своју и туђу муку гледа с непоколебљивом надом да ће се све решити. Њој мука није била толико важна и велика колико људи с којима је живела.

Тек као одрастао схватио сам колико су заиста њен осмех и шала били велики, огромни, то је био читав један низ величанствених победа који је извојевала једна ситна, храбра жена у борби са животом. Данас је се са поносом сећају сви они којима је уносила ведрину и свежину у живот. Њени потомци су наследили тај велики, херојски дар да се боре и верују, успут развесељавајући и себе и друге.

На надгробној плочи моје бабе-тетке  Стане стоји необична слика. На њој она има кез од ува до ува, враголаст поглед и чини се да ће сваки трен да прсне од смеха. Бољу и лепшу слику нису могли одабрати.

Насмешим се кад год је видим.

(Марко Радаковић)

Сличне приче о сличним људима овде