Стајао је, тако, раширених руку, подизао их ка небу и викао:
„Боже, ево, казни ме сада, овог трена ако постојиш јер у тебе не верујем! А ако постојиш онда си садистички..!“
Не замерајте, цитирам и цензуришем.
Но како је до овога довело. Ненада сам упознао на једној од многих рок свирки на којима сам био редован у средњој школи, бар на распустима. И он се обрадовао што је пронашао саговорника са којима може озбиљно, дубоко и дуго да разговара о друштву, животу и религији – а и ја сам се обрадовао њему јер, иако је атеиста, са поштовањем се односио према мојим ставовима и разонодило ме је што су ти разговори били користан изазов. Убацивао је он куд који цинизам и став са висине, но тада сам и ја тако умео да одговарам, помало ватрен у својим убеђењима. Чак смо размењивали своје текстове, тада ручно писане, и износили мишљења о њима. Имао је неке склоности које нисам одобравао, од којих се највише истицала склоност ка лаким дрогама. И не бих знао какав му је живот био, две деценије су прошле, не сећам му се више ни презимена. Зато нисам сигуран шта га је нагнало на такав поступак то вече. Деловало је као да је љут на Бога или можда на живот у којем Га није осећао и проналазио, не знам. У нашим дугим разговорима увек му је било тешко да схвати зашто би Бог дозвољавао толика страдања и патње. Али то вече нисмо ни водили разговоре, пролазио сам са својим друштвом и срео га како пије пиво из „крмаче“ са својим друштвом, на клупицама ћошак даље од кафића. Јавио се некако подругљиво, хладније: „попе“. Чинило се као да жели нешто да докаже или покаже друштву.
„Нашао сам начин да ти докажем да Бог не постоји!“, рече. И тада изведе ово написано на почетку текста. Погледао сам га са дубоком тугом, док је неко разочарење све више расло у мени.
Његово друштво се смејало, моје друштво ме гледало љубопитљиво, не знајући да ли се почиње нека фрка (у младости си склонији конфликтима).
„Ето, видиш. Ништа се не догађа.“, рече Ненад.
„Немој то да радиш. Бог није такав.“
„Ни то ми Он није показао! Јер Га нема! Ало, чујеш, ти горе! Покажи ми да ниси такав! Слистио си толико људи и за мање, ајде!! Ето, ништа, тишина! Можда ово ауто што је прошло је знак од Господа. Можда треба да га целивам и поклоним му се?“
Мало је попио али није био пијан, није био ни под утицајем дрога, не би се рекло. Кроз нешто је можда пролазио али нисмо били толико блиски да бих то знао. Били смо као неки потребни саговорници, неко са ким улазиш у спаринг мисли, јер ти је то потребно. Али након тога некако спонтано се то више никада није десило. Њега је, можда, било срамота због учињеног али понос му није дао да се икад извини. Ја нисам желео да наставим дијалоге ако неће бити поштовања. Јављали бисмо се један другом при случајним сусретима и то је све.
Пролазиле су године, заборавио сам на њега сасвим. Срео сам га случајно на аутобуској станици, одмах смо се препознали. Искрено сам му се обрадовао јер јесте добар човек и био ми је пријатељ. Води добар, тих живот. Нестало је оног немира, оне дивљине у погледу. Оженио добру жену, примирио се, очигледно да нема старе пороке. Имају двоје деце. Привлачи га православље, каже. Оде у цркву али још није крштен. Крстио би се и крстио би децу, пита ме да ли то може заједно, реко, може, наравно, тако су и апостоли целе породице крстили. Кад стигне, чита шта пишем, и драго му је да људи то препознају, и њему је значило.
Растасмо се с договором за неку кафу и морао бих то испоштовати.
Дуго сам се смешкао, помало и насмејао на глас. И ето, јавно псујеш Бога и призиваш Га да те уништи и слисти, а Он те, просто, загрли и дâ ти времена да се навикнеш на топлину тог загрљаја. Видиш Бога као судију и садисту, а Он ти дâ љубав, породицу, испуни ти душу лепотом и радошћу. Но то је било могуће јер је Ненад ипак био отворен за ту љубав. Да није, ништа од тога не би ни препознао и сâм би себе осудио и проклео.
Неко други ће ово протумачити другачије, мени је само показатељ да је Бог изнад свега Љубав
Марко Радаковић
Коментари