Већ два часа, у једном сјајном одељењу, пустим презентацију и останемо на првом слајду. Не обрадимо ту наставну јединицу, некако спонтано крене прича, те причамо о ономе што их занима - у оквирима Православног катихизиса ово је сасвим у реду. Иако је основно познавање истина вере неопходно, никада нама, вероучитељима, није циљ да им напунимо главе информацијама, већ да им угрејемо срца, да се сами крећу ка Богу и кроз живот траже одговоре. Имају питања, и то добра питања, таква да се поносим како млади људи умеју да разлуче шта је важно а шта тривијално. И дају коментаре, искажу супротна мишљења, некад се и повучем и пустим их да међу собом причају и размењују ставове о Цркви, Богу, добрим и лошим делима и навикама, само на крају мало размрсим клупко. Велика је радост видети колико млади траже и желе Бога у својим животима. На неке тренутке су толико зрели у ставовима и размишљањима да се питам и вреди ли ишта да додајем, па и не додајем.
Каже ми колегиница пре неки дан, отишла у цркву да упали свећу, и више од пола разреда којем се тад десило да има празан час, улазе у цркву.
Далеко од тога да је стање идеално, јер није. Но не боли мене што има кварне и злобне деце, боли ме јер су невољена или нездраво вољена од стране родитеља и то је њихов начин да се изборе с тим (мада нездрава љубав тешко да је љубав, више је улагање у свој проблематични и оболео духовни свет).
Све чешће ђаци ме одушевљавају, и не бих, из љубави и поверења према њима ни откривао сувише, али тако је дивно што они све своје везују са Богом. Зато и одемо широко у темама али тако дубоко и плодносно, јер њих се то тиче. Толико учим од те деце.
Истине ради, нису сва одељења ни отворена за разговор, као да их је Бог саставио све интроверте, али опет се чини да слушају и да разумеју и усвајају. Има и других склоних разговору мада би неко рекао да он не сеже толико дубоко, али није залуд ни Сам Христос говорио савременицима кроз најједноставније параболе. Тако једнако и они кроз једноставне приче, некад свесно, а некад и несвесно, провуку многе истине и о себи и свом доживљају Бога, света и себе, па и ја тако одговарам њима. А има, јасно, и неких момака којима је сва брига у њиви, штали или девојкама - они су веома вредни и практични, те и од њих много учим. Кад сам им причао параболу о изгубљеној овци, просто један момак каже: "то се не би десило". И многи други се сложе.
Како не би?
"Човек не би оставио 99 оваца да тражи једну, професоре, нити би се радовао тој једној више него оним 99. Сутра бих се одрекао једне овце да ових 99 задржим. Ајд замислите, прехрана, новац, труд, држање, ако су сјагњене... Волим ја овце, али побеђује на крају математика."
"Ето, сад. Има смисла кад тако кажеш. Сад си ти мене збунио што је Христос ово рекао."
"Па зато што је Бог. Бог то тако. Не држи Он нас због интереса, но што нас воли. Осим тебе, Вељко, тебе ни Бог не може да воли."
Да, таман да ме изненаде неком мудрошћу, онда скрену у међусобно подбадање и надметање.
Све сам ово поделио са вама, чисто мало да вас окрепим и орадостим, јер такав сам се данас вратио из школе.
Марко Радаковић
Коментари