Случај је хтео да се на неком културном догађају сретну писац и инфлуенсер, некадашњи пријатељи из детињства.
Сала испуњена мушкарцима у уским кошуљама и сакоима, женама у хаљинама или отменим комплетима, кетеринг, пића у отменим чашама, ужурбани конобари са лептир машнама и клима угодно подешена да пркоси великој врућини ван зидина хотела.
„Па није ли ово идеална прилика да се најзад сретнемо!?“, насмеја се инфлуенсер, обучен по последњој моди и рашири руке за загрљај. Писац невољно одложи пиће али свакако срдачно одговори на позив, те се загрлише и три пут пољубише.
„Можда сам требао ово да снимим?“, упита мршави момчић иза њих, нервозно скролујући по мобилном.
„Не можда, него сигурно.“, одговори инфлуенсер, потапша писца по рамену, па га стегну за мишицу. „Ха?! Шта кажеш, сусрет два стара пријатеља који многи покушавају да посвађају, изгледало би идеално за мреже. Није ти проблем да ово поновимо?“
„Како да поновимо?“
„А одглумимо да се видимо први пут после сто година. За медије, и теби би користило да те мало испромовишем.“
Писац се непријатно смејујио.
„Нисам ти ја у том фазону.“, он посегну за својим пићем. Инфлуенсер се почеша по носи, па рече свом помоћнику:
„Ајде, прошетај, снимај мало атмосферу, док попричам с човеком, немој сад да нас снимаш.“
Момак послуша, подеси ајфон у држач и поче да се креће по сали.
„Извини, можда нисам најбоље почео овај разговор.“, рече Инфлуенсер.
„Само не волим експонирање, то је све.“, рече смирено Писац.
„Онда си погрешан позив изабрао. Бавиш се речима. Да би оне утицале, мораш да се и ти поставиш као утицајан.“
„Радије бих да моје речи утичу, а не ја.“, гуцну он виљамовку.
„Не можеш то делити данас. Немогуће је.“
„Је ли ти зато стављаш на видело скоро сваки детаљ свог живота?“
„Чуј, познајемо се... колико дуго?“
„Па... Цео живот.“
„Знаш ме. Није да смо толико различити. Само су нам приступи другачији.“
„Не волим све то...“, он почео да шири руке, показујући и на све присутне.
„Шта?“
„Не знам, тај циркус.“
„Циркус?“
„Немој се увредити, али... Како си, забога, од озбиљног талента постао забављач народних маса?“
„И за то је потребан таленат. А и кроз ту забаву изнесем и покоју корисну, не мислиш ли то?“
„Нисам толико пратио.“
„Бар си искрен.“, Инфлуенсер дограби чашицу жестине од келнера који је пролазио са тацном.
„Јесам у почетку. Много сам и очекивао од тебе. Па. Више сам очекивао од тебе.“
„Слушај ме. Ја сам само разумео дух времена. Разумео сам алат који ми је у рукама. Разумео сам циљну групу.“
„А да ли си разумео себе у томе?“
Инфлуенсер поћута.
„Шта ти то значи уопште?“
Писац протрља очи.
„Чуј, знаш да си ми драг. И да не желим да... звучим као неки сноб или нешто...“
„Хајде, само пљуни.“
„Ти се водиш као инфлуенсер, као неко ко има утицаја на многе. Да није ближе истини да многи имају утицаја на тебе? Колико ти формираш мишљење других, а колико себе прилагођаваш туђим мишљењима, да би био лајкован, шерован, сабскрајбован и које већ интернет англицизми постоје, немам појма.“
„Нађеш средину.“
„Не постоји средина.“
„О, извини молим те, ти не прилагођаваш своје писање тржишту? Не скратиш написано три пута, избациш сав стилски утицај руске књижевности, ублажиш све могуће ужасе које би иначе писао?“
„Хм, нисам мислио да ме и даље читаш.“
„Код тебе ми се свиђала та дрскост да се загледаш у највеће страхове, у најдубље поноре, у најцрњу таму. Не зато што је волиш, већ зато што желиш да је победимо. И у томе су многи проналазили утеху, јер наш пакао не би био цензурисан, био би приказан и изобличен, и тиме би на извесни начин био мањи.“
„Хвала ти. Имамо ми, људи, ту уврнуту склоност да се тешимо уколико још неко пролази кроз пакао који смо и ми прошли.“
„То није уврнуто. То је основна људска потреба за пријатељем. За заједништвом. Ваљда и пакао мање пржи ако у њему ниси сâм, ако бар још једна особа разуме твој бол. Не знам, ваљда је бити сам најгори пакао од свих. Живели.“
Наздравише и отпише. Одложише празне чаше.
„Ипак...“, наслони се Писац на зид и прекрсти руке. „Говориш ми како сам се ја прилагодио. А ти то далеко више чиниш. Мислим да ти је то чак постало толико подразумевајуће да ни не увиђаш колико си изгубио своју изворну драж.“
„Или је узрасла у нешто веће?“
„Не, није. Понизио си је. Извини што ти ово говорим, али тако је. Људи те прате и воле због те изворне дражи, због оног првог детета спремног да загрли и расприча се са сваким кога сретне. Људи воле отвореност јер смо сви постали толико затворени.“
„Ти први, зар не?“
„Да, ја први. Опрости ми што не ширим руке сваком ко једва чека да ме усмери на свој правац, и не започињем разговор са сваким који жели да ми згура своје идеје у главу.“
„Али ширио би руке да си сигуран у себе!“
„Шт... Не, ти ниси сигуран у себе, ти... Извини, момак!“, зграбише још сваки по пиће. Писац настави тише. „Немој да бркаш самоувереност и постојаност са препотенцијом и гордошћу.“
„Опааа!“
„Па, извини, ја...“
„Да, ти се све извињаваш док уринираш по мени с висине.“
„Не, не радим то, то с...“
„Знаш шта је проблем с вама, писцима? Имате тај неки став да сте паметнији од већине, да сте ту да нас просветите и изведете на пут, док је ближе истини да сте љубоморни јер нисте пронашли начин да допрете до људи!“
„Не, не! И ја допирем до људи, али не марим да допрем до већине, до масе!“
„Не, само до Богом одабране мањима, није ли? Ми смо остали глупи, то ли је?“
„Ти си врло паметан и знаш да то мислим о теби! Али траћиш таленат и време додоворавајући се људима који виде сензацију пре смисла. Испуњаваш своје речи и себе самог туђим лајковима и шеровањима, као хелијумом, одлетећеш у празнину!“
„Прво, то није најбоље поређење за писца твог калибра.“
„Добро, да, слажем се, то сам у налету.“, слеже Писац раменима и отпи гутљај.
„Друго, дај мани ме. Обојица знамо да су твоје речи утицајније.“
„Шта? Не нису, једва сам продао 500 примерака књиге, и сад ми праве проблеме са штампањем нове.“
„Пусти бројке. Ја могу да имам милијарде прегледа али ја ћу бити заборављенСада сам корисна забава. Мислиш ли да ја то не знам?“ Инфлуенсер отпи чашу до дна и одложи је на сто. „. Ја утичем на моменте и појединце, због мене ће купити једну марку одеће, а не другу. Али ти утичеш на њихово поимање себе и живота, ти си од оних који утичу на историју. Можда уђеш у читанке. Помињаће те и за сто година. Већ следећа генерација клинаца неће имати појма ко сам ја. Можда се чини да сам створио империју, но стварам прашину.“
Инфлуенсер погледа у под и дубоко уздахну.
„Хвала ти, нисам знао да ме тако видиш. Прво, не верујем да моје дело оставља толики траг.“
„Време ће показати, зар не?“
„Ајд, нека буде. Но ти успешније допиреш до младих, до најрањивијих. Они се заиста угледају на тебе. И зато ми је толико криво, морао би много смелије да им будеш опомена и пут, а мање забава и разонода.“
„У праву си. Но онда ме неће толико пратити и онда не бих успешније допирао до њих.“
„Напослетку је увек важније говорити истину но свиђати се људима, то је све што сам ти хтео рећи.“
„Да... Но не мислиш ли да је иронично, чак и трагично... Ја сам на основу свиђања другима купио три стана, потписао уговоре којима ћу обезбедити и троје деце. Можда их буде још, успут буди речено.“
„Честитам. Ја сам, с друге стране, подстанар, жена ме је оставила, немам деце, возим половно ауто које се квари и нико не жели да ми штампа књигу.“
„Али неких двадесет година након што умреш...“
„... у сиромаштву...“
„Могуће. Неких 20 година касније дижу ти споменик, штампају збирке у конкурсу који носи твоје име и држе о теби говоре. Они исти који те сада не шљиве пет посто, или њихова деца. Али тада ћеш бити инфлуенсер, знаш? На неки начин.“
„Да, па, лакше је поштовати и волети мртве писце, није ли?“
„Да, људи се заљубе у мртве писце, но док су живи још увек нису постали мит, нису се претопили у једну од својих прича које су веће од живота.“
„Писци су само у смрти већи од живота. Живи су зановетала и напорни уметници. Глас морала или бунта који не одговара многим ушима.“
„Разумеш ли сад зашто сам радије инфлуенсер?“
„Никада нисам рекао да не разумем. Али и даље то не прихватам. Имам већу одговорност према истини, него према себи.“
„Ја, са друге стране, не сматрам да пркосим истини. Живот је такав и људи су такви.“
Нису ни приметили да их онај момак са ајфоном извесно време снима. И као да је наступио неки наобичан налет тишине, као да се граја по неком договору утишала, тек, чуло се само питање овог момка, изговорено за потребе лајв преноса:
„И шта је истина?“
Марко Радаковић
Коментари