„Чекај, чекај, чекај, сине...“, смеје се Дане. „Мора бит' да ја нисам добро
разумио. Ти њима, дакле, плаћаш да би диза' тешко?“
„Тако је.“
„А не плаћају они теби, ман' ти њима?“
„Што се правиш блесав, стари, па чуо си за теретану!“
„Чуо јесам, разумио никад нијесам.“, слеже овај раменима и посеже за флашом
пива. Дане, син му Драган и пријатељ Мане, знојави и улепљени у прашину детелине,
седе на пластичним дворишним столицама и причају.
„Ето, сад смо покупили два јутра дјетелине.“ , вели Дане. „То разумијем. Дижеш
тешко јер ти козе 'рани, а оне ти дају варенику, јариће и месо, ма милина
Божија. Овим вилама набодем дјетелину, напрежем се, дижем, слажем а мени љубав
у срцу. Послије сваки дан назовем добројутро козама, обрадујемо се едни
другима, дам им те дјетелине, а оне 'нако зобју, преживају, еј, ја сам то
на'ранио. Па Мира помузе, па пијемо млијека, од својије коза, којима име и лик
знаш, и браду колико је дугачка и рог колико је закривљен, знаш им, чоче, мирис
и пјену млијека, и кад су нерасположене. Како то може бити исто као кад пијеш
оно куповно у пластици. Или кад засадиш парадајз, па га чуваш, склањаш бубе, ма
сваки те лош парадајз мало 'нако заболи, а сваки који успије ти радост. Ја га и
оњушим - мирише, па додирнем, осјетим... То није исто као кад купиш оне
жиласте, прскане ђаволима, у маркету. И док чистиш код животиња, па ти се
умиљавају, и док купиш јаја код кока, и док орезујеш дрвеће, косиш траву, а
сунце те овде, 'вако, по образу, еј - ма! Романтика права!“, прича Дане, а све
усладио, разњежио се.
„Према коме?“, Драган ће, а Дане се чуди како овај не разумије, ћути и гледа
га. „Па према коме, стари?“
„Како према коме? Па није... није то према коме, него... мислим, 'нако, уопће,
романтика...“
„Као кад гледаш залазак сунца.“, укључи се Мане.
„Ето, и ти Мане коју потрефиш.“
„Фала.“
„Дижеш дјетелину, а... Лијепо ти, знаш... Ваздух, небо, мирис, мишице ти раде,
душа ти се препусти, дио си живота, природе, кретања, укључен си, дио си
свијета...“
„Ланца исхране.“, опет ће Мане.
„А добро, сад... Нисам те треб'о фалити. Нисам ја леопард у савани док дижем
бале дјетелине.“
„Више си ко слон.“
„Сад ћу те пукнути овом флашом, матере ми.“
Смеју се сви.
„Ти, стари, канда волиш овај тежак живот на селу.“, вели Драган.
„Боље тежак живот а да га живиш и доживиш, него лаган а да све пропустиш. Ајд
сад, причамо. Оћеш ми за збиље рећи да ти више прија дизати тегове у билдани,
него дизати дјетелину са својим старим?“
„А добро сад.“, спусти Драган поглед, помало стидно и насмеши се.
„А? А? Еееее....“, зграби Дане сина за врат и протресе га мало, онако, очински.
„Нека, бави се ти мени спортом, буди здрав, боље него да си Маном и Јојом поваздан
по кафанама, али нем...“
„Бавим се и ја спортом!“, прекиде га Мане. Утом наиђе кер и полиза му ножне
прсте, ваљда је он једини човек
који иде у њиву у јапанкама. Мане га поче чешкати иза уха.
„Којим се ти спортом бавиш, матере ти?“, изненади се Дане.
„Ето, рецимо, боћањем.“
„Боћањем? А јесте, ето те, атлета.“, скиде Дане качкет са натписом странке и
поче га ударати о стуб, да изађе труње од траве.
„Не умије ни то свако.“
„Смасало се вас десет пијандура, немате преча посла, ман бацате оне изанђале
кугле, једне ударају у друге, коцкате се у пива и 'унучиће' из радње, сједите
по трави, пуни сви крпељâ и луде памети.“
„Дане, ја знам да ти мене шпрдаш и слободно ти, брате мили.“, нешто озбиљније
ће Мане. „Али немој их све у исти кош са мном, нити сви пију, нити су сви
будале.“
„Ма добро... Не мислим ја за збиље да си ти пијандура и будала...“, види Дане
да се овај увредио. „Знаш ти да ја то другарски тебе понижавам и то...“
„Ту има породични' људи, честитих, воле дружење, занимацију, разоноду... Сјећа
их на неку прошлост, људикамо, смијемо се.“
„Разумијем, шалио се ја.“
„Како је теби лијепо и романтика да дижеш бале дјетелине, тако је мени
романтика да ја и мушкарци из улице ударамо једни другима у изанђале кугле.“
Тајац.
Драган и Дане се почеше грохотом смејати.
„А марш, знате шта сам хтио рећи!“, брецну се Мане.
„Вид' га, и ћено се смије, оди, буваро, оди вамо!“, приђе куче Дани и он га
поче мазити, чешкати и разонодити се.
Сунце је полако залазило, кокоши су полегале у своја гнезда, ваздух је почео
пријатно да 'лади, и даље је мирисала детелина, а три човека, у својој
једноставности и марљивости, просто су волели што су део тога и што то деле.
Марко Радаковић
Коментари