Десило се једне године да је вашар у Шапцу упутио позив месним заједницама да пошаљу представнике из својих селâ и да узму учешћа у такмичењу под шатром. Бира се најбоља музичка изведба под шатром, све се гледа, све се оцењује, победнику излази име у новинама и његова екипа добија ангажман за следећи вашар, и тако све.
Скупила се месна заједница у мом селу и ја дошао као посматрач, отворено је за све.
„Ми бисмо морали да се покажемо у духу онога што јесмо.“, вели Јоја, секретар месне заједнице. „Предлажем да направимо неку модерну верзију хита Нема раја без роднога краја.“
„Како модерну?“, пита мршави Мане, сећам се, дошао у поткошуљи на састанак, вруће било, нема климе у сали.
„Па модерну, брате мили, оно, убацимо неки ритам, има то на синтисајзеру дугме, мало га убрзамо, да буде модерно и крајишко, јер то представља нашу културу, Крајина је српска и та ће песма да покаже наш пркос и наду.“
„На вашару у Шапцу?“, опет ће Мане.
„Тако је. Али да не буде очигледно, да нас не цензуришу.“
„Шта њих брига за то? Ма шта и нас брига да се доказујемо на вашару у Шапцу?“
„Де се ти, мали, смири!“, рече Дане који ред иза њега. Ручерде је подбочио на празну столицу преда се. „Не доказујемо се ми никоме, ми само говоримо како јесте!“
„Мислим да би било боље да пошаљемо нешто модерно!“, јави се Драган, Данин син. „Више нису популарни хитови Боре Дрљаче, ни крајишки мелос. Људи воле оно што је светско!“
„Немој ме срамотити пред свим овим немилим људима!“ У сали је било шест људи. „Јесам ли ја родио сина пед...“
„Ајде, добро је, тата!“
„Њих да шаљемо, да нас брукају тамо! Да мумлају и арлаучу!“
„Срећа тај твој фолклор није арлаукање!“
„Ми ћемо на вашар у Шабац послати оно што је наше, личко и српско и православно, а не нешто перверзно, да нас брука тамо!“
„Ти си тешки православац, јашта.“
„Како нисам!“
„Ти мислиш да је црквена песма: Нема раја без роднога краја, јер се рај спомиње.“
„Друже секретаре, избаци ову особу напоље!“, дрекну Дане.
„Наопако, Дане, то ти је син.“, збуни се овај. „Оно у чему се сви можемо сложити јесте да морамо послати драгуљ наше средине, зар не?“
„Ма пошаљите некога ко прави добар шоу, као да је важно.“, слеже млади Милан раменима. „Ионако је то најважније.“
„Нису моји преци умирали за српство и вјеру да шаљемо некога да направи шоу!“, дрекну Дане.
„То је вашар!“, рашири Милан руке у чуду. "Није председавање Уједињених Нација."
Дане скочи:
„Ако пошаљете икога другог осим малог Луке Шијановог, то је намјештено и ја у том нећу да учествујем! То је младић који љепо пјева наше пјесме, има и неке своје, има и свој симтисајнзер, пјева о Лици и Кордуну, и то је наш репрезент и тачка!“
Секретару би неугодно.
„Па добро, Дане, сви ми знамо да он вриједи, али морамо чути мишљење народа и неких стручњака.“
„Који' стручњака, којег народа? Дај, немој ме шпрдати, Јоја... Ал ето, зови Перу.“
„Оног што има скоро 90 година?“
„Он ти прави тамбурице и нема већег стручњака за музику у нâс, он ће и подржати мој приједлог!“
Опет се јави Драган:
„Симке је најпопуларнији музичар у општини!“
„Дрогош!“, дрекну Дане.
„Шта причаш!?“
„Дрогира! Друже секретаре, он дрогира.“
„Зато што пева и на енглеском?“, смеје се Драган.
„Не, зато што арлауче и прангија, млати оном главином, то није нормално.“
„Да сећам се кад си пре три године ти био у организацији сеоске славе и после Симкетове свирке у центру се на микрофону захвалио општини што су нам обезбедили тешку будалу 'коју нико не разумије'.“
„Људи, уозбиљите се.“, прекори их секретар Јоја. „Ово није за шпрдњу. Треба да пошаљемо бисер наше умјетности и музике, да наше представља под шатором у Шапцу. Све зависи од овога. Будућност нашег села и ваша лична будућност. Част и поштовање своје бранимо.“
„Сви ће бити пијани.“, јави се Мане. „Зар наше село зависи од мишљења других људи, кога брига? То је свакако вашар, шатра, ломе се флаше, једу се свињски папци, повраћа се иза бандере, мислим, није да мени то смета...“
„Знамо, Мане, да ти не смета!“, почеша се Дане испод качкета.
„Али зар да се потучемо око тога ко ће да пјева под шатром у Шапцу у уторак?“
„Могли бисмо се потући!“, дрекну Милан.
„Ја се бијем за Луку Шијановог!“, повика Дане.
„Ја се бијем за Симкета!“, рече Драган и скочи са столице.
„Ма дајте људи...“, збуни се секретар Јоја. „Ћаћа и син да се туку око нечијег певања на вашару?“
„Тукли смо се ми и за мање, ајмо!“, повика Драган и поведе све ка излазу.
„Тукли се и за гласање и за дерби, ђе ово да пропустимо.“, пође Дане и решише напољу неспоразум породично.
На крају, један досадан закључак који природно овде не паше, али за оне које не увиђају очигледно морам да истакнем: текст нити вређа вашар у Шапцу, нити карикира мој народ, нити промовише породичне сукобе око певача, него се сатирично осврће на наше сувишне сукобе а некад и сувишна мишљења. Иако мени, искрено, вашар у Шапцу има далеко већег културног значаја и смисла него неки други који ће се ускоро одржати.
Марко Радаковић
Коментари