„Здраво, тата. Ја сам.“
„Милена, сине. Драго ми је да си дошла.“
„Добио си унуче. Волела бих да можеш да га видиш. Има некако очи на тебе.“
„Душа.“
„Саво се труди око нас, добар је отац... Ваљда још увек учи како да буде добар муж.“, она прође нервозно руком кроз косу.
„Биће он добар, не брини.“
„Извини што не долазим чешће... Далеко је, знаш. Била сам трудна.“
„Све је у реду, сине.“
„Овај... Ма недостајеш ми.“, она се расплака. Отац је ћутао. „Али ваљда сам навикла на тај осећај, знаш...“, обриса руком сузе и поче да тражи марамицу у торбици. „Одувек си ми недостајао, од када знам за себе. Стално та нека... пословна путовања, радио си ово, радио оно... Мислим... Разумем, желео си да нам пружиш...“
„Нисам желео да будете гладни и боси као ја што сам био!“
„Али у целој твојој борби да нам пружиш новац ниси нам пружио себе...“, она издува нос и поћута који трен. „Чак и кад би дошао, не би био сасвим ту. Телом си био уз нас, мислима ко зна где, на ко зна којем послу. Зашто, само то ме збуњује?“
„Ваљда... Не знам, кад упливаш тешко је испливати. Постанеш дезоријентисан видицима који се појављују. Заборавиш где је обала. А ви сте били моја обала. Сигурна лука. Тада то нисам схватао. Опрости ми, Милена, дете моје, ја... луд ти је отац био!“
„Тешко је, тата... Када имаш оца који ти цео живот недостаје. И плашим се да мој Саво не постане такав... Већ има своје планове. Имају логике али изеш логику када мени треба муж, детету отац, њему породица. Ух. Мама је добро, леђа је мало муче.“
„Иде то с годинама... Биће она добро.“
„Бата је... А, ето. Живи боемски, не жени се, али добро је. Ваљда је добро, знаш њега, увек суздржан.“
„А знам... На оца, дефинитивно. Срећа да си ти на мајку...“
„Боби је угинуо, сећаш се Бобија, донео си га као штене... Баш сам плакала. Тај блесави пас ми је био један од најбољих пријатеља. Посекли смо орах, корење је почело да диже кућу. И тада сам опет плакала. Можда је било и до хормона, трудноћа, чуда... Сетила сам се колико си се помучио око оне љуљашке и колико си нас љуљао.“ Отац уздахну кроз плач. „Но, ето, то ти је то.“, она опет обриса сузе. „Надам се да си добро. Молим се за тебе често.“
„Знам... И ја за тебе.“
„Без обзира на све... Био си добар отац.“
„И остаћу ти отац.“
„Волео си нас. Борио си се за нас, на свој начин. Дао си ми ту неку своју бунтовну црту, знаш.“, насмеши се она и подиже стиснуту песницу. „Волимо те, тата. И увек ћемо те волети, не морам ти то говорити.“
Иза ње се појави муж Саво:
„Хеј, јеси ли океј?“
Она опет обриса сузе.
„Јесам, ов-вај... Свећа ми се стално гаси, мало сам се изнервирала.“
„Добри, стари Вукан.“, насмеши се. „Лепу смо слику изабрали.“
„Да, да. Слажем се.“
На надгробном споменику стајала се слика њеног оца. Био је благо насмешен и загледан некуд. Као да је из даљине посматрао људе које воли.
Марко Радаковић
Инстаграм: линк
Коментари