Један од најчешћих разлога зашто они који се тек упознају са вером нерадо одлазе у цркву јесте страх од тога да се неће понашати "како треба". Решење за то је веома једноставно: понашајте се нормално. Ко верује у Бога опустиће се и понашати у складу са том вером. Најбољи учитељ је пракса. Посматрајући остале вернике, слушајући беседе и молитве које узноси свештеник, навикавајући се на богослужбену „климу“, човек најбоље научи. У Православној Цркви сви учествују у богослужењу, тако да крштени верници нису тек само посматрачи богослужења, они и активно учествују, зависно од вере, жеље и могућности. Чак и они почетници, макар само стајали, подразумева се да слушају и тиме се придружују заједничкој молитви, а ако се и причесте, онда итекако тиме Богу служе и с Њим се сједињују. Само зарад мира оних који су ипак уплашени или имају трему пред непознатим, навешћемо само неке основне смернице за понашање у цркви.
У свети храм (или цркву) се улази пристојно одевен (о томе опширније касније). Угасите звук на мобилном телефону.
При уласку у храм се осени знаком крста, тј, прекрсти се, а затим се целива (пољуби) главна целивајућа икона (она на средини храма, ближе олтару).
Иако није канонима утврђено где је ко потребно да стоји у цркви, различите локалне цркве имају различите обичаје по том питању (негде су мушкарци са десне, а жене са леве стране храма). Нећете учинити грех уколико станете било где. Немојте стати у солеју (простор испред олтара, тамо махом нико неће и стајати), а за певницу можете уколико имате благослов свештеника и заиста певате за време службе.
Током богослужења стојимо окренути ка истоку, тј. ка олтару. Крстимо се кад осетимо потребу, а махом се то чини на помен "Оца, Сина и Светог Духа".
Ако слушамо свештеника, знаћемо кад да приклонимо главу ("Главе своје Господу приклоните!"), или, ако се чита посебна молитва, клекнемо на колена. Све се своди на то да пратимо речи и радње богослужења.
У реду за Причешће прилазимо, сходно речима "са вером и љубављу", дакле, смирено, без гурања, разговора, итд. Немојте се крстити тик испред Путира (Чаше са Даровима), да не бисте случајно "закачили" и просули садржај Чаше. Довољно отворите уста и сувишно је говорити да се Свето Причешће мора прогутати. Напомена: причешћују се само они који су крштени у православној цркви и који су се за Причешће спремали постом и молитвом. Припрема није предуслов Причешћа али је потребна, о чему ћемо другом приликом.
Иначе је сваки разговор за време службе сувишан, осим уколико доприноси самом богослужењу (некад појци за певницом, уколико нису успели раније, морају да се договоре ко шта пева). Избегавајте да купујете и палите свеће за време службе. То се ради пре или након службе, јер овако реметитите богослужење или узносите своју приватну молитву док се упоредо одвија заједничка. Богослужење у цркви је заједничка молитва. Свако приноси на богослужењу и своју личну молитву, свој принос, али је нагласак и суштина управо у заједници (=цркви). Свеће радије палите пре или након службе.
Уколико желите да свештеник посебно помене на Литургији ваше живе или преминуле најмилије, дајте му пре службе списак са именима. Напишите одвојено имена живих и преминулих. Ви лично можете да се помолите и запалите свећу за све које желите, али Црква се моли само за оне крштене у Православној Цркви. Дакле, на том списку могу бити само православни хришћани. Списак предајте црквењаку, појцу за певницом или самом свештенику, но не улазите у олтар ако је он тамо.
Иако се православни моле стојећи, столице (=стасидије) постоје у случају да је неком богослужење из неких разлога сувише напорно (труднице, деца, старији, итд). Можете седети за време читања Апостола, проповеди свештеника и у поменутим околностима, тј, уколико вам је напорно. Због важности неких момената, потребно је да се стоји за време читања Јеванђеља, молитве Господње ("Оче наш"), Символа вере ("Верујем"), као и за време Малог и Великог Входа (кад свештеници из олтара износе Јеванђеље, односно, Хлеб и Вино).
Уколико осетите немоћ, слободно изађите из цркве на ваздух. То се некад дешава онима који су тек почели да посећују богослужења. Нису навикли на дуго стајање или мирис тамјана. Немојте по сваку цену остајати у цркви до губљења свести.
Децу, зависно од узраста, полако привикавајте на цркву. Немојте их одмах терати да мирно стоје сат и по на служби. Ту је потребно укључити педагогију. Није погрешно ни дозволити деци да шетају по цркви, све док не стварају неред који сувише омета службу. Немојте дозволити да долазе у олтар. Махом је испред храмова и игралиште, управо да би родитељи са децом после службе ту мало и боравили. Уколико крштени дечак има добру вољу, свештеник може благословити да он уђе у олтар и помаже свештенику, или носи рипиде за време службе. Уколико имате бебу, у реду је ако понекад заплаче или повиче. Али ако је плач такав да ремети службу, изађите напоље док се дете не смири. И не стварајте никакав притисак око свега тога, лепо је ако се чује и дечији смех и дечији плач у храму, важно је да педагошки проценимо ситуацију.
Најважније је - опустите се. Најчешћа грешка код нових хришћана је што су сувише обазриви да не прекрше неки обичај или ритуал. "Шта ће људи рећи!" Али у цркву не идемо због мишљења других. Идемо да се помолимо Богу. Да му се захвалимо и пројавимо своју љубав. Ми, дакле, првенствено служимо Богу, а не правилу. Правила су постављена да би служба што боље протекла. Ако идемо са племенитим намерама и чистом вером у срцу, све остало дође на своје место. Ако смо у вери још несигурни или неутемељени, и то је у реду. Богослужење и учи и надахњује. Зато слушамо речи молитава и песама, зато временом и сами запевамо "Амин" и "Господи помилуј". И кроз молитву човек учи, а највише кроз љубав, много боље него читајући овај или неки други текст. Да не спомињемо благодат Божију која нам се даје и која нас води.
И као што каже једна песма: "Помолите се и предајте Господу Богу нашем!". Све остало иде успут.
Коментари