Било би лепо живети у велеграду кад ту не би било толико бића из бајки.
Рецимо, баш јуче чекамо ми испред „Линде“ да отвори у осам сати, имају сјајне попусте. Прича ми једна симпатична жена како жели да купи себи соковник тиркизне боје, такве ретко праве, а слаже јој се са кухињом. Ја сам чекао због неке бушилице, брзо се то разграби. Мада бушим једном годишње али нека имам. Видели смо редара како отвара врата и таман смо се понадали да ћемо ући, кад ниоткуд се појавише једнорози! Ако мислите да су бели једнорози доброћудна бића из бајки, онда сте се прешли. Огромни, агресивни, почели су да се залећу на људе и пробадају их својим рогом. Настаде свеопшти метеж, вриска, агонија и смрт. Тако, ни метар од мене, уз њиштање и пену на устима, једнорог повреди моју саговорницу и оде (ја сам се у последњи час сакрио иза контејнера!). Пришао сам јој и викао за помоћ, али свуда око мене су били рањеници и покојници, неповређени су већ ушли у супермаркет. И својим последњим, умирућим дахом рекла ми је: „Дај купон мојој ћерки, да узме соковник!“.
Уочи ме једна од ових помахниталих звери којој се крв сливала низ рог и зајури се да ме пробурази. Ја куд ћу, шта ћу, маркет ми је био најближи. Нисам ни две ствари ставио у корпу, имам шта и да видим: лепа девојка обучена као промотерка певала је заразну рекламну мелодију али уместо ногу је имала дугачке, слузаве пипке који су подсећали на бубе што живе испод камењâ. Сваки од тих пипакâ је зарила у грудни кош муштеријама и нешто сисала из њих: тачно си могао да видиш како се храни. А ове муштерије, стари пензионери или младе мајке, па и њихова деца, ишли би од полице до полице, од предмета до предмета и товарили у корпу, несвесни колико су дуго ту, ни зашто то заиста раде, ни да ли им све то треба, а сигурно нису знали да свуда, у стопу, уз њих се крећу пипци који им црпе животну енергију. Једном човеку мојих година (но деловао је много старије и болесно!) свињска бутка у потрошачкој корпи имала је црве који су јој јели месо, гмижући по њој као жив пиринач. А он сâм је имао браду до струка – ко зна колико дуго се кретао по радњи! Кад ме ова купохоличарска сирена опази, она пружи пипак, певајући своју песму, и у једном трену ми је деловало примамљиво да се препустим јер су заиста имали дивне попусте на пива, чајне кобасице и Томи мајнонезе, чек, да ли је оно бушилица кој... – и ту се ја пренем! Склопим очи, затворим уши, и на слепо, уз падове и спотицања, и клизање о слуз ових чудовиштâ, некако нађем излаз и побегнем од помахниталих једнорогâ.
Нисам се још ни опоравио од овог шока, на заказаном пићу откријем да ми је стари пријатељ постао зомби. Сео је наспрам мене обучен у струкирану кошуљу и преуске панталоне, са сувише уочљивим сатом око ручног зглоба. Поглед му је био празан, увек исти, очи му се нису ни смејале, ни туговале, ни фокусирале ни на шта. Месо на лицу је почело да му трули и смрди, а на глави је имао велику рупу, негде на левој страни чела. Могао си да видиш кроз њу.
Веома је непристојно питати човека када и како је постао зомби, па сам се трудио да кулирам колико сам могао.
„И како живот, Радоване?“, питам га.
„Ноооовааааац....“, одговори он задовољно, споро, као зао човек у самртном ропцу.
„Па, драго ми је што ти иде.“
„Дууубаааааииии....“
„Нисам био тамо, нешто ме не вуче....“
„Хааа.... хааааа... хаааа....“, то је ваљда био смех, али очи су му, кажем, вечито било празне, осим муве која је без проблема шетала по беоњачама.
„Ја сам вероучитељ и даље, бавим се и писањем...“
„Нооооовааааац.....“
„Па, не, нема ту много новца, није баш идеално, но мимо новца...“
„Нооооовааааац....“
„Биће новца, нек смо здрави...“
„Шаааомиииии.... Тееесла аутооо......“
Разочаран што ми је друг постао зомби, додатно ме изнервирао стампедо бизона у саобраћају. Семафор, нигде никог, гледам право, гледам десно, дајем мигавац, скрећем лево кад – трас! – запуца се у мог фиата неки бизон који се зајурио, верујем да је прошао кроз црвено. Добро да сам жив остао. Прође потом читав стампедо бизона. Кретали су се како су стигли, није ту било никаквих правила, а опет, као да су се међусобно разумевали. Као спој раскрснице у Индији и документарца «Планета Земља». Прегазише неке људе, али сви то некако прихватише, то ти је природа, вози даље. У полураспалом браву догегам се некако до адресе где је требало да се нађем са старом другарицом.
А она је постала вампирка. Нашла је неког богатог странца и навикла га да му сиса крв. Седели смо на вечери у неком непријатно галантном хотелу и тобож опуштено ћаскали, да би из небуха, на молбу моје другарице, много старији господин једноставно подметнуо врат и дозволио да му зарије очњаке! Ту, ето тако, пред свим гостима хотела!
„Милева, шта радиш то забога!”, процедих након што сам се опоравио од првобитне језе.
„Не зови ме тако!”, застаде она на трен, а крв јој је цурила са ивице ботоксираних усана. „Ја сам сада Мила Ку. Ово је наш интерни договор, не буди заостао!”
И ја шта ћу, ћутим и гледам како господин преда мном постаје све бељи и бељи, но оставила му је таман довољно крви да се не онесвести. Кад смо наручивали храну проверила је да у јелу нема белог лука и наручила крвави бифтек. Ја сам изгубио апетит. Осврнем се, видим и за другим столовима једни другима сисају крв. Тако ваљда односи функционишу у свету богатих, можда сам само ја незналица и примитивац.
Идем тако градом пешке (јер браво није хтео да упали), и мислим се кад и како је Радован постао безумни зомби, а Милева Кујунџић крвопија Мила Ку. А тада сам срео групицу пијаних и дрогираних младих гремлина. Ишли су у ноћни провод и уништавали све редом. Ломили клупе, шутали канте за смеће, уринирали по путу, исцртавали којешта по споменику, задржавали се код вилењака по мрачним ћошковима. Један вилењак и мени понуди магични прах за одлазак у лепше светове. Љубазно сам одбио. Испод моста су тролови нудили женско и мушко робље за нездраве ужитке. Сваки од ових робова је носио другачији оков око врата. Неки су били сачињени од истог оног магичног праха који ми је нудио вилењак. Други су били направљени од мрачних сликâ из детињства. Трећи су носили окове од неког стакла у којем би роб стално видео сопствени одраз.
Уморан сам дошао у своју собу, упалио телевизор, да бих на њему видео исте или бар сличне гоблине, само сад као неке парове. Заклео бих се да водећи органи закона подсећају на вилењаке које сам недавно видео. И ове естрадне звезде неодољиво личе на робље испод моста. У паузама између тих емисија појаве се сирене које маме своје жртве у маркете, овај пут са врло згодним ногама уместо пипака. „Немаш довољно, ниси срећан.”, понављала је једна сирена док је јахала једнорога - за потребе програма изгледао је он бајковито и умирујуће. Певали су неком изузетно заразном мелодијом:
„Дођи код нас,
без нас ниси цео,
немој бити део,
буди читав спреда и са стране...
Купи банане,
шерпе, доста хране,
скупљај бодове,
буди смеоооо...
Дођи код нас,
без нас ниси цео... ”, итд.
Цене робе коју су продавали увек се завршавала са 999.
Било је ту још много створења из бајки, но немам воље да о њима пишем. Отишао сам из велеграда мислећи да их више нећу виђати, но нисам био у праву.
Бајка се шири и продире свуда, где год живели. И сви би желели да буду део ње.
Чак и ја почнем да певушим под тушом или док правим смути у тиркизном соковнику:
„Дођи код нас, без нас ниси цео... нанан, бананееее.... "
Марко Радаковић
Сличне приче овде
Коментари