"Духовни елитизам"

У православном хришћанству не може и не сме да постоји појава као што је „духовни елитизам“. Овај израз је оксиморон, сâм себе побија, јер чим је нешто духовно не може бити елитно. Елитизам је систем који даје предност одабраној и мањинској групи људи. Они уживају веће привилегије у односу на остатак. Елитизам је тада начин на који функционише једно друштво, где је мањина постављена изнад осталих. Мислим да је сувишно и помињати зашто се ово коси са основним начелима хришћанства, али није згорег да поновимо.

Кад су апостоли и браћа Јаков и Јован молили Христа да их постави Себи са десне и леве стране, тј. да буду над осталим апостолима, Христос свим ученицима (и нама данас) поручује: „Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи: И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.“ (Марко 10, 42 – 45 и слично: Лука 22, 25-26). 

Елитизам има свој корен у гордости и поносу. „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат.“ (Јак. 4, 6). „Браћо моја, не гледајући ко је ко, имајте веру у нашега Господа славе Исуса Христа.“ (Јак. 2, 1) Христос никада није гледао ко је ко, но је прилазио свима који су били жедни Воде Живе. Грешнима, непријатељима народа, иновернима, као и својим најближима. Био је учитељ али је опрао ученицима ноге. Иако је као Бог имао право да захтева свако поштовање, иако је могао да се роди као „елита“, као земаљски царевић и одраста уживајући поштовање и лагодан живот, изабрао је да се роди и живи као незнатан, сиромашан, трудећи се у напорном занату пре почетка мисије. За време спасоносне службе стално се сусретао са одбацивањима и предрасудама, што због Свог земаљског порекла, то због тога што је прилазио одбаченима, као и због Своје поруке о љубави према свим људима. Напослетку, тадашња религиозна и државна „елита“ га је осудила на тада крајње срамну смрт.

Ни Христос, ни апостоли нису стремили одбацивању социјалног поретка. Цару царево, а Богу Божије. Али променом срца, мења се и делање. Црква је у почетку толерисала (не и подржавала) ропство, те позивала робове на послушност господарима, сведочећи Благу Вест. Како се хришћанство ширило, све више господарâ је ослобађало своје робове. Замислимо, господар и роб се заједно причесте, па да се господар након тога понаша према свом брату у Христу као да је роба, а не човек. Не иде. Ово важи и данас – бити хришћанин подразумева одговорност да се понашаш увек хришћански, према свима. И ван трајања Литургије себе не сматраш елитом јер то би значило да себе сматраш већим од другога.

Црква не одбацује овосветски социјални поредак, иако често није сагласна са његовим начелима и са његовом хладнокрвношћу. Она није призвана да мења политички или друштвени систем, као што ни Христос није сабрао чету против Римског немилосрдног царства. Он је мењао људско срце (Jер. 31, 33), приводио је свет ка Себи, уводећи у свет Царство небеско, чинио „све ново“ (Откр. 21, 5). Бог преображава и мења оне који ка Њему прилазе.

Црква је небоземна, и у Рају и у свету. Живи у свету, али није од света. Не одбацује свет, она га воли и труди се да га приведе ка спасењу. Будући да она иконизује Царство Божије,  стандард којим се сви хришћани равнају је – љубав. Све људе сматрамо себи једнакима. И просјак који стане пред Путир, па пред врата испруженог длана, и утицајни ктитор, и епископ, и новокрштени брат који стоји у припрати – сви су они царско свештенство, народ изабрани. „'А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну светлост своју.'' (1. Петр. 2,9)  Ово, јасно, не значи да сви хришћани имају оправдање да се сматрају већима и бољима од свих осталих, напротив. Много нам је дато и много се од нас и очекује. У сусрету са невернима и иновернима једнако следимо Христов пример, објављујемо Његове врлине, не узносећи се својим звањем, већ напротив, служећи другима у свом хришћанском звању. Хришћанин је слуга или није хришћанин. 

 Једно је елитизам, а друго је поредак љубави и послушања. Овај поредак не може изостати у породици, а камоли у Цркви. Дакле, као што је природан и Богом успостављен поредак да деца буду послушна родитељима, једнако је и народ послушан својим старешинама. Исто тако, као што родитељ има Богом одређене дужности и одговорности према својој деци, једнако је и са црквеним старешинама према повереном им стаду.

 

Дешавало се и дешава се, да се поједине црквене личности пројаве као светила, због интелектуалног или подвижничког прегнућа, а нарочито због благодати Божије која кроз њих дела. Из перспективе Царства небеског, које се у Цркви Христовој иконизује, светитељи Божији нису никаква „духовна елита“, будући да су овосветске одреднице, како смо видели, сасвим непријемчиве у небесној перспективи. Само би себе побило да неки Свети, подобан Богу, себе сматра елитом – они себе сматрају последњим слугама. Ми их волимо и поштујемо због силине њихове љубави и смирења, због њихове христоликости,  а не због њихове „позиције“. Нико не може да оствари трајан ауторитет и значај уколико тај није силно волео у Христу и ослободио себе да Христос воли кроз њега. Стога, Свети нипошто нису неки „подшефови“, Боже опрости, као да је Рај каква фирма – они су пријатељи Божији и наши, породица наша небесна.

Кад се удаљимо од љубави, падамо у канџе легализма, формализма, често и лицемерства. Тад човека не гледамо као брата у Христу, но гледамо где је и како позициониран у друштвеној лествици. Црквени поредак није исто што и друштвена лествица. Примећујем тужну и трагичну појаву да неки црквени људи ово не увиђају. Склони су идолатризовању црквених личности или занемаривању оних који нису црквени. Ствара се елитизам, али само у главама и срцима неких људи, који покушавају да сасвим земаљску и грешну појаву припоје Цркви која ће то одбацити, будући да јој је Христос Глава, и ништа нечисто и страно Светости неће у вечности опстати.

Многи се, нажалост, узносе јер су „веома побожни“, други јер познају или су познавали  многе значајне црквене личности (и Јуда је познавао Самог Христа па му није допринело репутацији),  трећи јер су „високо позиционирани“, рецимо поштовани као ктитори, што јесте за сваку похвалу али ништа није оправдан разлог за гордост. Не заборавимо ни да људске похвале немају никакву суштински важну улогу, макар те похвале или ордење упућивале и одређивале личности Цркве – напослетку Бог пригрли оне који Га љубе и не препозна оне који Га руже. Нико није имун на то, нити ће бити.  Ту су и они који се у Цркви према ближњима постављају сходно овоземаљским интересима ове или оне врсте. Нерадо спомињем и склоност појединих клирика да се узнесу својим звањем, што не може бити даље од Христовог примера служења.

Никога не осуђујући, но примећујући реалне проблеме, још једном нас све позивам да волимо једни друге не гледајући ко је ко. Сваки човек је створен по лику и подобију Божијем. Заборавимо овосветске идеје о вредности и допадљивости човека, сваки човек вреди и сваки јесте леп или то може постати. Ако нам је тешко да удаљимо себе од научених предрасуда, гордости и можда снобизма у који смо запали, препоручујем две стратегије које и сâм користим. Прва је, коју сам прву и усвојио – помислим: можда бих и ја био овај човек да су ми животне околности биле другачије. Потом се сетим добрих људи који су мени учинили и како имам дуг да и сам покажем доброту. Друга је, која је дошла како је вера сазрела: жива свест да ми је Бог, волећи мене, дао живот да волим. Све остало је спорадично, мада не увек и неважно. Умножити дарове, бити вредан, савестан, Богу се молити, итд. – све то извире и све се то врхуни у љубави. Волети и не тражити ништа заузврат, давати себе и заљубити се у лепоту самог давања, покренути у другоме радост и мир, притом не придајући ама баш ништа себи но све почињући и узносећи Господу,  нема ништа дивније. И ако то чиниш, никада се јасније неће осетити топлина Божијег образа на твом. 

И да неко толики благослов себи порекне због пролазних идејâ пролазног света о томе ко је и какав је Богом саздан човек, одакле потиче, која му је титула уз име или ко су му родитељи? Крајње апсурдно и трагично тужно. За такве људе имам само молитве, и смелу наду да  ће ове речи бар мало разумети и бар нешто усвојити.

Христос је са нама.

(Марко Радаковић)

****

„Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“ (Матеј 25, 40)

„Кад вам, дакле, опрах ноге, ја Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге. Јер сам вам дао примјер да, као што ја учиних вама, и ви чините. Заиста, заиста вам кажем: Није слуга већи од господара својега, нити је посланик већи од онога који га је послао. Кад ово знате, блажени сте ако то творите.” (Јн. 13, 14-17)

„Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи, у овој: Љуби ближњега својега као себе самога. Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите.“ (Гал. 5, 14-15)

„И не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија.“ (Рим. 12, 2)

„Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један другога већим од себе. Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је других.“ (Филип. 2, 3-4)

 „Јер ако дође на сабрање ваше човек са златним прстеном и у светлој хаљини, а дође и сиромах у бедној хаљини, И погледате на онога у свиетлој хаљини, и речете му: Ти седи овде лепо, а сиромаху: Ти стани онде, или седи овде ниже подножја мога; Зар тиме не учинисте разлику у себи и постадосте судије са злим помислима? … Ако ли гледате ко је ко, грех чините, и закон вас кара као преступнике.” (Јаков 2, 2-4;9 )