Док сам био млади ученик богословије, некако сам био убеђен да је сва она теологија о којој смо говорили у школи дословно примењива у свакодневном животу било којег православног хришћанина. Био сам горд, пун знања из књига, без и мало животног искуства.
Деда Драго је био добродушан човек који ме годинама позивао да му будем положајник. Молио би ме да му купим манастирски брикет и тамјан и редовно би ми за ту услугу дао више новца него што је било потребно.
„Литургија је икона Царства небеског.”, објашњавам ја деди тог Божићног јутра. „Епископ је икона Христа!”
„Ето га сад!”, у чуду је Драго. „Како икона, жив чоек да буде слика? Ма. Ја сам стари деда. Ако свештеник штогођ објасни, па сазнам. Иначе не знам, не читам ја. А свештеника знам, добар је наш отац. И сједне, и приупита, и пошали се.”
„Да... Па у сваком случају, Литургија је икона есхатона.
„Кога?”
„Есхатона. То је Царство небеско.”
„Ако, ако је. ”, смешка се деда. ,,Само причај, волим ја тебе слушати, паметно причаш, драго ми је да ти иде школа. Не љути се ако деда ништа не разумије, дијете, нијесам ти ја за те науке. Ја одем у цркву Богу да се помолим. И да се причестим.”
„Да, али морате знати зашто и чему...”
„Зато што је Исус тако каза. Ели тако, есам добро реко? На Тајној вечери... Виш, знам и ја понешто, памтим што ми је покојна баба диванила.”
„Зар је Вама довољно да нешто чините јер Вам је Бог то рекао, а да се ни не запитате зашто?”
„Их сад! А теби није?”
Tу сам се збунио.
„Па... мислим... јесте... али лепше је знати који смисао стоји иза тих речи. Црква је заједница, знате, она се остварује евхаристијом. Шта је за Вас црква?”
„Црква је дом Божији. Ели тако?”
„М-ма,
не... Не тако...”
„За ме је црква да ја одем у њу, пољубим мог Светог Николу, дам који динар, за здравље и мир... Одслушам литургију... ако сам се спрем'о, причестим се... Ели, једем с мојим Христом... Упалим свјећу за покојну матер, ћаћу, за покојну Савку... Некад се испричам с њима, некад се Богу изјадам... И тако. За славу донесем колач, угостим људе, јер и мене Бог и Свети мој Никола госте у ове остале дане... Ето, знам ја да је то све наопако, али и ја сам наопак, ја ти тако то доживљавам. Не пачам ти ја у те науке, Бог нека ми прости, а ти си паметан, Мака, ти то боље знадеш, па ћеш се Богу ваљано помолити за мене.”
Слушам ја деда Драгу, гледам његове седе косе и боре око очију и љутим се на себе што сам ја, балавац, нашао овом човеку да говорим о вери; то је човек-стена, као што је и апостол Петар био, а ја ништа бољи од неког фарисеја.
„Помените Ви мене, деда, кад се молите.”
„Помиње
деда, свако вече, и тебе и твоје. Како су они, шта раде? Есу ли решили баби за
испомоћ?”
Ја, њен унук, нисам ни знао да то треба да буде решено. Нити сам поменуо у молитви деду Драгу, не да памтим. И ту се сневеселим како сам огрезао у неку гордост и био бих тужан цео тај Божић, што никако не приличи, али сам обећао себи да ћу се баталити свог испразности и гордости које ме заварало кроз некакво учењаштво и окренути се ка Богу и људима.
Иначе, тек коју годину након што је добри деда Драго преминуо, моји ми кажу како је свако мало доносио од пензије црвену новчаницу да мени проследе у богословију и молио их да ми не кажу.
Питају ме често зашто чешће пишем приче, него тзв. «академску» теологију (мада је и назив рогобатан, теологија је теологија, но многи ону «стручнију» је тако доживљавају). Дража ми је простодушна реч размењена са комшијом, пријатељем, странцем. То је и ово писање на интернету, размењујем речи са живим људима, о живом Богу, о живим проблемима, често се видимо и на кафи или покренемо нешто лепо. Људикујемо. Радујемо се једни другима у Богу, и радујемо се Богу Који је жив у другом човеку.
Људскости су ме научили ти велики хришћани, попут деде Драге, родитељâ, мојих добрих свештеникâ. Људскост је одржавање Лика Божијег чистим у себи. Људскост је, на крају, све што се од нас и тражи.
Марко Радаковић
Сличне приче овде
Запратите преко Инстаграма, Фејсбука
Коментари