„Остала је једна Рио Маре туна мексикана и једна сардина у парадајз сосу. Шта ћеш?“, пита жена док гледа у фрижидер.
Незахвално је муж бити. Себично би било да сад узмем себи Рио Маре. Иначе ретко и купујемо ову марку, будући да је код нас скупља од јунетине. Него наишли на исту у Мађарској, тамо јефтинија. Неко ме може оптужити да нисам патриота али није да је туна упецана у Дунаву.
А и ја сам до сад морао научити да је боље да ја питам „шта ћеш“. Куд ја нисам отворио врата фрижидера! Онда би њој било безвезе, а не мени. Па би рекла, да мени буде укусније: „Узећу ја сардину, узми ти туну.“
Али онда бих ја, као муж, као примарни заштитник породице, морао опет да инсистирам да она поједе Рио Маре. Како год окренеш, не гине ми сардина у парадајз сосу.
Кад извадиш ту конзерву из фриждера, нарочито сад кад лети појачаш да 'лади на четворку, онај парадајз сос се згусне, што од себе, што од масти које риба пушта, па буде као неки пудинг од парадајза. И у том пудингу сардина, а знамо да није вољена због мириса. Рекао бих да је као случајно формирана пихтија али била би то увреда за пихтије. Некад се питам чисте ли уопште те сардине, или их само баш добро скувају. Можда скину крљушт, а унутра остану ти планктони и рибљи измет и црева. И онда им севне глупава идеја да би то било укусније кад би потопили у вештачки парадајз, гори од нашег најјефтинијег кечапа са гуар гумом као главним састојком.
Док ова Рио Маре туна, гризе те савест што то једеш док је пост, имаш осећаш да се гостиш. Какав је то подвиг, јести тако нешто укусно. Као да су је хранили далматинском пршутом, маслинама и сиром, пливала три дана у белом француском вину из шездесет осме, као да је имала личне тренере да отплива одређен број километара сваки дан, да буде у кондицији и очишћена од токсина, да мирише на Медитеранско море и ваздух. Скоро да чујем музику из Рокија док туна искаче из воде и прескаче кроз оне кругове. Напослетку, при крају нумере, скочи неком Талијану на дрвену даску, а он је лепо среди и помеша са поврћем које је садила, окопавала и брала побожна бака Италијанка. Скоро да видим како бака храпавим, избораним рукама скида зрневље са клипа кукуруза шећерца, како љушти сицилијанским „скакавцем“ мркву, како стрпљиво чека да се све то скува на ватри коју је наложила од стабла бадема.
„Нисам ја гладан.“, кажем напослетку.
„Добро, узећу ја онда ову туну, ако се не љутиш.“
„Шта причаш глупости, зашто бих се љутио.“
И заиста се не љутим, мени је искрено драго. Буде то некако слатка глад, то је кад физичка глад може да доведе до духовне ситости. А ако буде ова физичка глад баш и неиздржљива, смлатим ону сардину.
То вам је, пријатељи моји, као што верујем да и сами знате, најлепша драж поста – бар кад говориимо о овој његовој димензији. Чак и када није пост, тог и таквог подвига се не смемо одрицати.
И да јавим компанији Rio Mare да бих ценио уколико би дали неки знак пажње због бесплатне рекламе, ипак ме прати око 10 хиљада људи, може и у њиховим производима.
Коментари