Бог те баш воли

„Ајде, ајде, Бог те баш воли, биће то добро!“

Говорио ми је ово отац Арса кад би ми наишли неки тешки тренуци. Не би он то говорио свима, већ мени и још неким „срећницима“. Нису то била нека велика страдања, већ недаће довољне да те узнемире и уморе. Први пут кад ми је то рекао био сам ђак богословије који је ту доспео са веома мало претходног знања, и ја му се пожалим да ми то тешко пада. При том, далеко од тога да сам на распусту одмарао, већ сам помагао својима и радио шта сам стизао у сеоској задрузи за будући џепарац. Као шлаг на торту, сукобио сам се са неким професорима, око свог писања, онако својеглав. Он је то све саслушао као да је једва битно, што ме тад наљутило. И на све то ми каже ово његово: „Биће то добро, видиш како те Бог воли.“

Ма шта ме воли, црче жив од умора и стреса, како он мени тако рече? Размишљао сам о тим речима једно време и не нашавши одговор, док смо се једном приликом некуд возили, кажем му да ми то ништа није јасно.

„Шта ти ту није јасно? Ма биће ти јасно кад порастеш.“ Ту се ја опет у себи наљутим, како он мени тако, као да ја нисам порастао! (Имао 16 година!) И још додаје: „Кашће ти се само једног дана!“

„Па хајде пробајте бар некако да ми објасните.“

„А ето, ето, да пробам. Верујеш ли ти да те воли Бог?“

„Верујем.“

„Ето, казло ти се само. Видиш како си ти напредан, далеко ћеш ти догурати у животу.“

Наравно да нисам био задовољан одговором.

Пролазиле су године. Завршавао сам студије и упоредо радио, навикнут на такав напор, и није ми представљало  проблем. У богословији сам читао и шта је било предвиђено, али и шта није, да бих ухватио ритам за којим каскам, и онако зајурен нисам никако ни стајао, и схватим да бих могао и другима то да пренесем. Почнем да пишем блог. Испоставило се да је и онај сукоб напослетку изродио добар плод. Иако се тада чинило да ће ме због писања и из богословиије и из Цркве избацити, данас ме објављује неколико часописâ које издају богословије (укључујући и моју).

Приупитам ја оца Арсу, сад већ веома остарелог, пред пензијом коју му одлажу, како је он знао да Бог кроз та страдања показује човеку да га воли? И која су страдања ту као Божије васпитање, а која су ту, ето, просто мука.

„Ништа није просто мука ако ми не дамо.“, рече он. „Не шаље Бог свако страдање, но ми можемо кроз свако страдање да се спашавамо. Страдају људи много горе и теже но ти и ја заједно, ено ти црквено календарче, ено ти Пролог. Кад би из тих житија избрисали Васкрслог Христа, па то би било такво страдалиште да би човек до смрти плакао! Страдају људи, много страдају, ни не знаш колико сам невољâ и рана, болова и туга чуо и видео. Но неке су муке постале трагедије, а неке житија. Зависи како их је човек изнео, и с ким. Ако их изнесеш са Христом, онда... Заборави да сам то рекао, лоше сам се изразио. Ако дозволиш Христу да изнесе твоје страдање с тобом, онда све то преживиш. Све то Бог победи. Јасно, остану ожиљци, отежа ти овде негде, иза прса, дубоко, и буде некад тешко то носити. Нико ни не тврди да је лако. Но немој мислити да те Бог зато не воли. Макар се чини да си све изгубио, само понављај: Бог ме воли. То понављај и то ће те спасити. Бог воли мене, Бог воли и моје. Немој да ти то буде мантра, стварно одржи живом ту свест, као да те у наручју нуна док то говориш: воли ме Бог, и ја волим Бога. Онда ћеш стећи снаге да наставиш, да устанеш, да идеш, бориш се. И гледај у људе око себе, покажи им пажњу, јер и њима требаш. У њима је Христос. Кад се забуљиш само у себе и своју невољу, одеш ни у шта. Но знаш ти то све до сад, вероватно, шта ја да ти дробим.“

„А што то тако нисте објаснили кад сам вас пре 20 година питао?“

„Неке ствари иду с годинама, деране, тад те још мама дојила. Тад би ти ово биле чудне речи старог проте.“

Недавно, на Задушнице, нађем и гробно место ћерке оца Арсе. Погинула је са свега 17 година. Запалим јој свећу и поменем у молитви. На слици лепа, осмехнута девојка, поред њеног ту су већ урезана и имена родитељâ. И не толико уобичајен библијски цитат са задње стране надгробне плоче.

„Одржите себе у љубави Божијој, очекујући милост Господа нашег Исуса Христа за живот вјечни.“ (Јуда 1, 21)

(Марко Радаковић)

Сличне приче овде