Прогонитељка

 

„...и због тога те морам отпустити.“

Најзад је то изговорио, после свих увијања, улепшавања и изговарања.

„Зар нисам био добар радник, Немања?“

„Јеси и не отпуштам те због начина како си обављао посао.“ Нервозно сам устао и пришао прозору канцеларије. Он наставља: „Добио сам наређење одозго и морам да отпустим десет људи. Изабрао сам по годинама стажа, ти си овде само седам година...“ И док мој бивши шеф наставља да себе оправдава, неискрено набрајајући јефтине утехе, зурим у паркинг фирме и дубоко удишем.

А онда сам видео њу. У трену сам престао да чујем, видим и осећам ишта друго – само ме обузела паника. Она је испунила цео мој видик и биће. Била је мршава као грана, носила је избледелу летњу хаљину окрзану по рубовима и изношену, прљаву тексас јакну иако је напољу било близу нуле. Насмешила ми се и указао се кваран предњи зуб.

„Слушаш ли ти мене?“, нешто гласније упита ме бивши шеф.

Изашао сам из зграде са неким потписаним папирима где се спомиње и датум добијања отпремнине. Она је и даље била на паркингу, чекала ме је. Пошла ми је у сусрет.

„Одлази!“, викнуо сам на њу. Застала је, као да је разочарана или изненађена. „Са тобом сам завршио, заувек! Чујеш ли ме?“

Код куће моја Вера није најбоље примила вест о отказу, а и како би. Са њеном мизерном платом у чарапари, кредитима, киријом коју већ каснимо да исплатимо, децом којој треба ужина, моја незапосленост слути још веће проблеме. Али сам истакао да је незапосленост тренутна и да нећу имати мира док не нађем какав-такав посао.

Занимљиво је колико људима није проблем да искориштавају очајног човека. На првом послу сам подизао џакове од педесет кила за мизерну дневницу, и то по десет сати. А ја нисам више младић од 25 година. Осмог дана посла, кад сам дошао по нови џак, осетио сам да ме снага издаје и да ми мишићи дрхте, немоћни пред изазовима којима их излажем.

И онда сам је опет угледао.

Прислонила се на врата хале, са рукама у џеповима тексас јакне, савила је једну ногу у колену и гледала право у мене. Деловала би заводнички, да није тако премршава, прљава, никаква. Уздахнуо сам у инату и дохватио се џака.

Чуо сам кад су ми леђа кврцнула.

Наредних неколико недеља сам се једва померао. Јасно да нове газде нису имале разумевања и дали су ми отказ. Без икакве отпремнине, јер нисам ни био пријављен. Син и ћерка су ишли у школу, Вера на посао, ја сам остајао кући, сатима гуглајући могућа места запослења, телефонирајући, куцајући мејлове. Без резултата.

Кад су деца заспала, Вера је пожелела загрљаје и додире, али је осетила да нешто није у реду. Наравно да је осетила, жена ми је. Питала ме је шта није у реду, а кад сам прећутао, и сама је погодила.

„Опет је о њој реч, зар не?“

„Не.“

„Не? Лажеш.“

„Видео сам је кад сам добио отказ.“

„Мислила сам да више никада нећемо о њој причати, Стефане!“, Вера је била видно потресена и љута. „Раније си због ње толико био на послу да никада ниси био кући! То нас је скоро уништило, замало да се разведемо!“

„Знам, али то сам чинио јер ме је плашила.“

Вера је ћутала, није ми веровала.

„Само је стајала тамо и гледала ме, није трептала.“

„Мораш да је игноришеш, Стефане!“

„Немогуће је да је игноришем, појавила се опет и на другом послу пре него што ћу с њега отићи. Она је већ ту.“

„Она је ту само ако јој ми дозволимо.“

„Некад  је ту чак и ако јој не дозволимо.“

„Не, не. Одбијам да то прихватим. И ти немој то да прихватиш. Већ си је се једном решио, успећеш поново.“

„Хоћу. Морам.“

Прећутао сам колико сам уплашен. Престрављен.

Поново сам је срео док сам сипао гориво. Стајала је тик иза мене, осетио сам јој дах. Дошло ми је да је ударим али ми је у руци била пумпа.

„Одлази.“, рекао сам. „Не желим те.“

„Није важно да ли ме желиш.“ рекла је тихо. Била је и лепа и ружна у исти мах. „Опет сам део твог живота.“

Вратио сам пумпу на своје место и питао:

„Зашто?“

„То ти није потребно да знаш.“

„Кад бих знао зашто си опет ту, можда бих те лакше прихватио.“

Широко и топло се насмешила и показала кваран предњи зуб.

„Али то чини читав шарм ове наше везе, Стефане...“

„Ми немамо никакву везу...“

Она то као да је пречула:

„Ја те привлачим баш зато што не знаш зашто сам ту...“

„Ти ме не привлачиш!“, рекох са јасним гађењем. „Презирем те. Мрзим те.“

„Да, да...“, рече она увијајући прамен косе прљавим прстом, као да је не вређам већ је заводим. Но ја сам већ пружио раднику хиљадарку и почео да улазим у ауто. „И то је тачно, презиреш ме, мрзиш ме, чак ме се и плашиш али поштујеш ме, Стефане, и негде, некако, иза свега тога...“

Нисам чуо завршетак реченице, залупио сам врата аутомобила и пошао толико брзо да су гуме зашкрипале.

„Тата, ја бих овај стрип!“, пружио ми је Алекса неки часопис док смо били у набавци, у супермаркету. Кошта 350 динара, један стрип за децу да буде толико скуп!

„Купиће ти тата на пијаци сличан, за мање паре.“, већ сам му узео чоколаду. Срећом, послушно је дете и ћутке је вратио стрип на место.

И ето опет ње, стајала је тик поред касе и реметила ми концентрацију.

„Извините, ово тесто пише да је 100 динара?“, питао сам касирку чим ми је издала рачун и ја се латио новчаника.

„Не, већ 130.“

„Али тамо пише 100.“

„Могуће да колега није променио цену.“

„Да ли ће ми колега вратити разлику?“

„Желите ли можда да вратите тесто?“

„Ово је већ десети пут да цене на рафовима не одговарају цени на рачуну.“

„Жао ми је, шта да вам кажем, цене се стално мењају и ми не постижемо...“

„Не мењају се баш толико да нисте способни да...“

Утом се неки паметњаковић умешао: „Друже, хоћеш ли ти правити проблем за 30 динара, ред је овде!“

„Није до 30 динара, него до става према купцима... Друже.“

„Е па ево ти 30 динара, па се склони више с касе.“

„Не желим твојих 30 динара, желим да вратим тесто и купим га код поштенијих продаваца! Јер не желим да ме праве будалом! Друже!““

„А да ти мало смириш тон?!“

„А да ти мало ...“ и ту сам опсовао човека. Сви су ме погледали згрожено или с подмехом. Радница ми је сторнирала рачун и вратила 130 динара. И тек тада сам видео лица својих клинаца. Гледали су ме уплашено, шокирано. Као кад те разочара твој херој.

Мршава кучка је све то посматрала док је седела на кутији у којој се донирају ствари за гладне породице. Чак ме је и она гледала разочарано.

После сваког неуспелог разговора за посао била је ту. Било да је падао снег, било да сам пролазио десетине километара, ту је била. Некад у ходнику фирме, некад на улици, некад би стајала поред пута између два места, само би тако стајала, као да ме чека да туда прођем и потом се за мном осврне.

Почео сам да се привикавам на глад. Можда и нисам морао да будем гладан али имао сам децу, имао сам жену, проклета леђа ми се нису сасвим опоравила и најмање што сам могао јесте да бар не будем велик трошак. Нека имају деца.

Дошло ми је да продам бубрег.

Деца су била у школи, жена на послу и тада се зачуло звоно. Погрешио сам што нисам проверио кроз шпијунку.

Ту је била она, кошчата, сува, дубоких подочњака, али са увек присутним жаром у очима. Зашто је тако заљубљена у мене? Помислио сам да само залупим врата али био сам уморан.

„Знаш да те нећу пустити у дом.“, рекао сам јој. „Нисам од оних који те сами пуштају унутра.“

„Али знаш да ја могу сама ући?“

„Још увек нисам убеђен у то.“

„Ниси ме ни први пут сâм пустио, ниси ли?“

Ћутали смо тако, једно време, и гледали се. Она се врпољила као заљубљена шипарица, вртећи  прамен масне косе око прста, гледајући ме као некакав плен. Ја сам био уплашен, тако ме је плашила, а опет, нисам је мрзео, нисам могао да је мрзим.

„Молим те, остави нас на миру. Молим те.“, рекао сам скоро плачно. Она се умири и рече, скоро ме тешећи:

„Ја ти нисам непријатељ. Никада нисам ни била.“ Имала је нежан глас. 

„Чиниш да патим. Чиниш да пате људи око мене.“, дрхтао ми је глас у бесу и очају.

„Можда, да. Али ја сам једна од оних који су ти омогућили да будеш и истински радостан.“, утешно ми спусти кошчати длан на образ. Био је хладан. Одгурнуо сам је од себе, сувише ми се приближила. Наставила је: „Не мрзиш ме, зар не? Толико тога сам те научила. Када си највише ценио пријатеље, ако не онда кад сам ја била уз тебе? Када ти је храна била најукуснија, живот највреднији, молитва најискренија? Ја сам твој пријатељ, ја ти желим добро...“, очи су јој засузиле. „Зашто ме видиш одурном, одбојном?“

„Не увек.“, признао сам јој. „У теби има неке лепоте. Али ми није јасна, не знам чак ни где је ни каква је. И зато ме она плаши.“

„Зато што су те научили том страху. Зато што желе да ти очарају чула лажима, Стефане мој, да ти подметну испразну лепоту.  Погледај ме. Неке највеће људе сам пратила, неким светитељима сам била послана. И они ме нису презирали. Поштовали су ме као учитељицу, као дружбеницу. Али кад су ме видели да пратим и друге, учинили су све да и њима олакшају.“

„Ти си напорна дружбеница.“, процедио сам кроз зубе. „И сувише окрутна учитељица.“

„И то је тачно. Али твоје је, да ли ћеш дозволити да те научим или ћеш пустити да те незнање убије. Твоје је, да ли ћеш ме прихватити, да би ме се ослободио. Или ћеш ме се плашити и у том страху срљати и против себе и против оних које волиш.“

Тада сам схватио, кад се човек дубље загледа у њу, она постаје мање страшна, мање одбојна. Имала је неку лепоту која није била уобичајена. То није била она лепота на коју смо сви навикли, из наше перспективе то је била нека бизарна, скарадна лепота, али била је ту, кад човек довољно дуго гледа. И тада сам схватио да ми је она, све ово време, била и најбољи пријатељ и достојан непријатељ, и напорни прогонитељ али и верни пратилац, учитељица чије лекције могу или да излуде и убију, или те умудре и дају нову пуноћу животу, можда чак и вечан живот.

Пришао сам и загрлио је. И она је загрлила мене. Био је то топао загрљај али био је то и хладан загрљај, свакако леп. Потом сам обрисао сузу.

„Ти ћеш увек бити део наших животâ, зар не?“, рекао сам. „Ако мени ниси прилазила, не значи да ниси била ту.“

„И ти си знао да сам увек ту. То сам те научила. Зато си чинио што си чинио. Био куд си био. Видиш ли? Ја сам те упознала са свим тим дивним људима, ја сам те научила да се захвалиш на оном што имаш и поделиш с неким.“

„Прихватам да си сад уз мене. Не плашим те се.“

„И тиме ћу пре отићи од тебе. Или ти од мене, како желиш.“, насмешила се љупко. „Нисам ти непријатељ. Али ти можеш постати непријатељ и себи и другима ако ми придаш већу силу од оне које заиста имам.“

„Ти ме не можеш заиста уништити, ни истински убити, зар не?“, насмешио сам се. „То могу само ја.“

Пришла је, пољубила ме у образ сувим уснама и нечујно одшетала.

Затворио сам врата, направио неколико корака и почео да плачем. Тако сам плакао, тако сам ридао, и кроз плач се ослобађао нечег што ме је гушило годинама.

Нашао сам потом стари албум  и листао странице, померао фотографије, па их враћао, све док нисам нашао оно што сам тражио. Иза једне фотографије била је угурана и друга, сакривена. На њој сам био ја, као младић. Носио сам стару, изношену тексас јакну, искрено се смешио, окружен породицом, иако тада нисам имао довољно ни да поправим покварени предњи зуб. Ставио сам ту слику нормално у албум, да се лепо види. 

Више је се не стидим и не бојим, моје верне пратиље.

Моје пријатељице, моје учитељице.

Марко Радаковић