Ово зависи
од наших личних склоности. Многе особе уопште не воле да их гледају јер не
одговарају њиховом сензибилитету. То је сасвим разумљиво и прихватљиво. Са
друге стране, незгодно је пружити одговор за цео један жанр, будући да постоје
различити хорор филмови ( или романи, приче, стрипови, може да се односи на цео
хорор жанр).
Иако га
многи сматрају противним Божијој речи, истина је да хорор може да буде један од
стилова најближих хришћанству. Уколико је укусно и умесно направљен, може да
буде опомена колико је грех опасан и кобан, колико демон може бити моћан ако му
дозволимо, колико је човек слаб без Бога и колико је физичка смрт неизбежна. Он
често приказује унутрашњи човеков свет кроз алегорије и осликава наказност
друштва кроз хиперболе. Хорор је приказана мрачна страна света око нас и у
нама. То је тама коју не треба да негирамо, нити да од ње бежимо, већ да се с
њом суочимо.
Ако боље
осмотримо, традиција скоро сваког народа је богата хорор причама и бајкама. Од
Ивице и Марице до оригиналне мале сирене – све су то бајке са јаком моралном
поуком, педагошка упозорења и маштовита тумачења психолошких архетипова.
Изазивање ужаса је један од најбољих начина да ваљано урежеш поенту у нечију
свест. Јасније памтимо осећај него информације, зар не? Наравно, овај метод у
себи носи одређене опасности. Уколико се њиме не служи неко вешт и мудар, неко
ко разуме снагу симбола и познаје границе доброг укуса, хорор у овом или оном
облику може постати неукусна карикатура, накарадна маска и хула на Бога. Уместо
да буде оно што би требало да буде: заштитник трајних вредности, изобличавање
зла и сатира људских слабости.
Библија
обилује хорор моментима, нарочито у Старом Завету. Навешћемо само неке:
понашање становника Содоме и Гоморе и уништење тих градова (Пост. 19). Медведице
убијају децу (2.Цар. 2, 23-24). Језекиљ види кости које устају из гробова (Јез.
37, 7-8). Две мајке се у нападу глади договарају да поједу своју децу (2.Цар.6,
28-29). Страдање праведног Јова, од губитка целе породице до његове језиве
болести. Поприлично је трауматична сцена обезглављивања Светог Јована, нарочито
ако се прочита цео контекст како је до тога дошло (Мт. 14, 8-11). Књига
Откривења, будући да је цела написана кроз симболе, обилује хорорним сликама,
од којих је тешко изабрати само једну. Језива је и рука која пише упозорења по
зиду (Дан.5), а тек покољ витлејемских младенаца - беба (Мт. 2, 16-18). Ту су и
десет чуда у Египту за време Мојсија, укључујући смрт египатских првенаца. У
Нојевом потопу многи су се удавили. Али врхунац свих ужаса остаје човекова
спремност да брутално мучи и убије Божијег Сина.
Да ли сви
ови прикази злобе, страдања, болести, убистава и ужаса људског рода значи да је
Библија књига насиља и да исто заступа? Не, напротив. Она је књига о Богу Који
је Љубав али и о људима који Га нису препознали или нису желели. И последице су
често стравичне. Не због Бога, но због човека и његових одлука.
Хорор, ако
је вешто снимљен или написан, он може да буде надахнут Божијим Откривењем и
библијским и предањским поукама. Како? Као и Христос што је говорио „ко има ухо
да чује, нека чује“, тако често и хорор не објашњава себе, но оставља суштину
онима који могу да разумеју. У свету који све више тоне у неморал, који умањује
страхоту греха и људских слабости, преко је потребно подвући црту и упрети
прстом у зло.
Филмови о
зомбијима су често алегорија за потрошачко друштво, за свет који „једе“ људске
душе, чинећи их безличнима и бездушнима, чак и нападнима према онима који су им
до јуче били најближи.
Филмови о
демонима посредно проповедају Бога Који је Добро и Љубав, јер ако постоје пали
анђели постоји и Бог Који је Љубав, Који те демоне поражава.
Филмови о
духовима, иако Православље не прихвата њихову стварност, често су алегорије
које указују на важност прошлости, на стварност греха који не трује само оне
који греше, већ утиче на многе који се и посредно с њим сретну. Тиме упозорава
на опасност греха.
Филмови о
убицама нас упозоравају на људе око нас, поново указујући на стварност зла и
позивају нас на будност, слично Божијем упозорењу које је дао братоубици Каину:
„грех вреба као звер али можеш му се одупрети“.
Филмови о
чудовиштима су подсетник да смо слаби, непостојани, да би требало да будемо
Богу захвални на животу и на томе што уклања од нас опасности, јер он ће једини
поразити непознату, надолазећу претњу, која се у Библији често назива
чудовиштем – Левијатаном (Пс. 104, 25-26; Иса.27,1).
Мени лично
најдражи, психолошки хорори приказују најгори могући ужас, онај који се крије у
нама самима. И упозоравају: владајте собом, не грешите, унесите ред, чините
добро.
Могуће је,
јасно, преплитање свих ових поджанрова, и зато волим хорор, јер је најбогатији
симболима, алегоријама и пружа највећу слободу у тумачењу. Акциони филм је
поприлично директан и буквалан, комедија ни себе не доживљава озбиљно, драма
сеже дубље у стварност, а хорор се често поиграва и са самом нашом перцепцијом
стварности. Он се можда и највише бави духовним темама.
Постоје ли
хорор филмови које би требало избегавати? Да, свакако, никада не гледајмо филм
који нам не прија. Многи филмски ствараоци желе да створе „шок терапију“ која
не одговара увек свима, нити пружа једнак ефекат код свих. Логично је да мала
деца не би требало да гледају хороре. Постоје многи хорор филмови који су у
служби нихилизма, те уместо да пробуде из моралне и духовне дремежности, они
додатно уводе човека у безнађе. Постоје многи филмови који по форми нису хорори
али по садржини јесу (у томе предњаче ратне драме). Штавише, тешко да постоји
неко дело које носи снажну и важну поруку, а да у себи нема бар неки моменат
који плаши или узнемирава. То је зато што се кроз уметност људи и суочавају са
исконским страховима. Све велике приче то чине. То чине приче свих религија. То
чини и наша епска и лирска народна поезија (довољно је поменути песму „Смрт мајке
Југовића“ у којој гавран доноси руку убијеног сина). То чине светски ствараоци
кроз све уметности.
Од хорора,
дакле, немогуће је заиста остати заштићен. Ако кроз уметност и можемо, кроз
живот и не можемо. Просто морамо да се суочимо са страхом на који нико није
имун. Хорор се не гледа зато што волимо да се плашимо колико зато што желимо да
разумемо и победимо страх. Морамо да се суочимо са светом који је препун
претњи, далеко већих од оних у филмовима. И изградимо храброст да се сукобимо
са спољашњим и унутрашњим непријатељима, некада и без обзира на исход. Јер од
сваке опасности која нас може задесити, најгоре је остати преплашен, сакривен
од живота и себе самог. И не заборавимо никад да у Богу нема страха.
(Марко Радаковић)
Коментари