Зависи шта
се сматра под "духовником". Учитељ вере јесте неопходан. Имао сам
неколико пароха (надлежних свештеника) од којих сам много научио и које сматрам
пријатељима, без чије помоћи и ненаметљивог васпитања не бих био где јесам, али
у животу их нисам звао духовницима. То су моји свештеници, оци и пријатељи.
Могуће је, јасно, да неко изабере и искусног монаха за саветодавца и духовног
родитеља. Није ни то погрешно. Али је веома опасно, био то парох или монах,
сматрати свог духовника "Божијим секретаром" који треба нама да сриче
Божију вољу за сваку ситницу у нашем животу. Нити је неко ко чудесно реши сваки
наш животни проблем. Немојмо бежати од личне одговорности, нити идолатризовати
клир и монаштво. Они су ту да нас усмере, саслушају, предводе молитву, ту су да
с њима заједничаримо у Светим Тајнама. Они нису надљуди, ни шамани, ни жречеви.
То су свештенослужитељи, наши оци и браћа, и као такве их поштујмо и волимо.
Да, и послушајмо их, јер су и учитељи, но никад слепо, но у љубави која види и
шири видике.
Слични текстови овде.
Коментари