Мој први
парох ми је често понављао мудрост коју је, на жалост, на својој кожи искусио:
"Помози човеку хиљаду пута и немој му помоћи хиљаду и први, и он ће те
гледати као да му никад у животу ниси помогао."
Како човек
бива старији и искуснији, увиђа истинистост ових речи. Он то није говорио са
огорчењем или срџбом, већ помирљиво, трезвено, и наставио је да дела и да помаже, упркос тој истини. Тако и
већина људи ипак бира да се наставља на оно Христово: чини, не тражећи ништа
заузврат. Не бисмо требали да захтевамо захвалност или враћање услуге кад
чинимо добро.
Увек има
људи који цене учињено, а и да их нема, није важно, не чинимо због тога. И то
треба увек имати на уму. Постара се Бог, нађе се човеку увек човек, бар
толико да се не осети сасвим усамљено и одбачено. Али сасвим сигурно, ако не
чинимо добро другима, на крају завршимо сасвим сами. „И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.“ (Лк. 6, 31). Хришћанство позива на стављање у позицију другог. Други не
треба да ми буде сасвим стран и туђи, но да буде нешто попут другог мене. Да му
чиним онако, као да чиним себи.
Христос чак
иде и корак даље говорећи да треба да волимо непријатеље. Многима је ово тешко,
неки тај захтев сагледавају као немогућ. Можда зато што љубав своде само на
осећање, емоцију. Па мисле: не могу натерати себе да гајим пријатна осећања
према непријатељу. Али љубав није тек осећање, иако може да у себе укључи многа
осећања. Љубав је отвореност ка другоме и кретање и делање по том. Рецимо, у
причи о милостивом Самрјанину видимо да је поменути помогао непријатељу свог
народа који је лежао повређен и онесвешћен. Превио му ране, сместио га у крчму
и отишао не сачекавши да се овај пробуди, постаравши се да други обрате пажњу
на њега. Није сачекао неку захвалност, вероватно није ни открио своје име, а
можемо сумњати и да је према жртви гајио нека већа осећања од саучесништва и
људскости. Наравно, прича има различите начине како се може тумачити, али је
јасно да љубав овде није представљена као емоција, она сеже далеко дубље, и
тиче се онога како се поставимо и крећемо према другоме.
И у том
контексту, почетна љубав према
непријатељу јесте да се окренемо ка њему као ка једнако вредној
личности. Да се према њему поставимо као људи, иако је он, може бити, био
нечовек. Да на зло не одговарамо злом, као што се ватра не гаси ватром. Да жалимо његове животне
путеве и изборе који су га довели до тога да нас, или неког другог повреди. И
да никад, никад не уложимо труд да га
повредимо, понизимо, нанесемо му зло. Правда је друга ствар, она је потребна као могуће средство да се грешник
промени и покаје, и као могућа утеха за оне које је он повредио, али и заштита
за могуће будуће жртве (зависи о чему је реч). Не говоримо о правди која је, ако не овде, а
онда после смрти итекако достижна. Говоримо о потреби незлобивости, о одбијању
да будемо наследници злог семена, о препуштању утехама Божијим, па и о молитви
за наше непријатеље. Не морамо ми гајити осећања привржености према њима, али
морамо покушати да их препустимио Божијем милосрђу. Морамо се пре тога
ослободити мржње, јер мржња највише штети ономе који мрзи. Ми смо кроз историју
нашег народа имали многе, небројене невине жртве туђе мржње, али ти страдалници
нису губитници. Да су губитници, не бисмо их славили као Свете, не бисмо им
имена помињали годинама, вековима, као
најтоплију молитву и светињу. Да су губитници, не би их Бог пригрлио к Себи. Није
ни Христос, Боже опрости, губитник јер
је свесно страдао од туђе мржње. Нити је
слабић што се молио за своје убице са Крста. Он је највећи Победник. Дао нам је пример и урезао нам га
у срца својим Васкрсењем: онај који воли до краја воли онако како Бог жели. Кад
се молимо за непријатеље, Христос с нама понавља „Опрости им, Оче, јер не знају шта раде“. Они не знају, па греше. У тами су, лутају, не разазнају светлост. Грех
је, у ствари незнање, лутање, бесциљност, промашај (на грчком је заиста –
промашај).
Неки не знају, неки одбијају да живе по
знању и одговорност им је зато већа. Бог ће их разврстати, Он ће им се
смиловати или их казнити, а наше је да будемо деца достојна свог Оца Који даје
кишу и праведнима и неправеднима. Јер ако волимо само оне који нас воле – шта
смо одвише учинили? А ти даруј и кад не добијаш, и на јавне псовке узвраћај
тајним молитвама.
Што више увиђамо Божију величину и љубав, а нашу слабост и недостојност толиког и
таквог дара, све више у нама расте захвалност која се протеже на све људе, сву
природу, сав живот. И схватамо да, већ мали, само се додатно смањујемо кроз
мржњу. Смањујемо се до ишчезнућа. Јер мржња је болест која изједа.
Некад, кад
је повреда коју су нам нанели толико силна и крвава, један од начина да волимо
непријатеља јесте да га, просто, пустимо. Више да не трујемо себе злим
сећањима, жељом за осветом, упитаношћу над смислом туђег насиља, већ просто да
– пустимо. Препустимо Богу да реши, а ми да не будемо тужиоци пред Њим. Јер
захвалан човек не тужи друге, он се радује свим даровима које препознаје и цени
кроз живот. Божија љубав према нама је толика да нас разоружава од сваке зле
жеље или намере, ми тад не желимо ником зло. Кад осетимо толику пуноћу љубави
ни не помишљамо да се од ње удаљимо презиром према икоме. Бог брише сваку сузу
и пригрли сваког тужног, повређеног и обесхрабреног. Тачно, неке туге трају цео
живот и неки губици су ненадокнадиви, али и то је привремено. Кад наступи
пуноћа времена, Бог ће нас трајно утешити. «И Бог ће отрти сваку сузу из очију
њихових, и смрти више неће бити, ни жалости, ни јаука, ни бола неће бити више,
јер прво прође» (Откр. 21, 4)
Болна
повреда и дубока туга у први мах често изазивају и велику мржњу јер се особу
често страх да се осећа слабо и рањено:
радије би човек био силан и груб, да докаже и себи и другоме да га не боли
толико. Уместо тога, треба остати достојанствен и храбар, не дозволивши да
други посеју своју демонску заразу у наше срце. Мржња је гора од куге, и брже
се шири, и разара и душе и тела. Треба одржати чисто срце и чврсту веру за добар
«имунитет». А као најбољи лек делује молитва за наше непријатеље и узвраћање на
зло добрим. Од туђег зла далеко више треба да се плашимо нашег сопственог.
Волимо и
кад нас не воле, чинимо и кад нам не чине, дајмо и даће нам се, меру добру и
набијену и стресену даће нам Бог у наручје наше (Лк. 6, 38). Будимо заиста
синови Свевишњега јер је «Он благ и према захвалнима и злима.» (Лк. 6, 35).
Будимо милостиви јер је Бог изобилно, немерљиво милостив и према нама и према
нашима. Будимо милостиви јер нам сваког дана, сваког часа, на знане и углавном
незнане начине, Отац милује, дарује и воли, са Својим Сином и Светим Духом,
амин.
Марко Радаковић
Сличан текст: Радовање што је Бог неког казнио
Коментари