Питање:
Када желимо са неким да ступимо у брачну заједницу који би требало да нам буду мотиви?
Покушај
одговора: Обострана спремност на пожртвованост, труд, жеља за даљим
изграђивањем дубоке повезаности, добра воља да с неким сасвим делиш живот.
Нађеш саборца и пријатеља и кренете у борбу. И наравно, потребна је и физичка и
духовна привлачност. Али нема оних холивудских илузија: идемо да будемо срећни
заједно. Не, идемо да се боримо заједно. Ту је мир кад се пробудиш поред вољене
особе, ту је сигурност кад те разуме, плаче и смеје се с тобом. И ти са њом. Ту
су и срећни моменти, али брак не сматрам нечим "живели су срећно до краја
живота". Многи се узму лакомислено, у жару, вођени тиме. Воле партнера,
али много, много више воле себе. Па је упитно и да ли је то љубав потребна и
довољна за здрав брак. Мени супруга није тик неко ко ме чини срећним, јер буде
много тешких ситуација, и она није мој аниматор и забављач, но неко ко ме чини
дореченим. Неко с ким имам дом, кога могу назвати породицом, у кога имам
највише поверења. Ето тако некако. Што не мора да значи да су они који нису у
браку на неки начин „недоречени“, далеко било. Човек се остварује на различите
начине, кроз различите односе. И то је све у реду. Није у реду кад смо себични
и кад увек бежимо од сваког односа. Но то је друга тема.
Жеља за срећом,
упркос увреженом мишљењу, није мотив за
брак. Волети и бити вољен доноси мир, не нужно и срећу. Може те неко волети и
можеш неког волети, па баш због те љубави или кроз њу осетити мноштво страдања
и трагедија. Упркос западном, често филмском виђењу љубави, она није увек
једнака срећи која је пролазна емоција. Љубав није емоција, она је утемељење,
сидро, нешто што нам даје снагу да стојимо кад су срећа или несрећа ту. Волети
и бити вољен је један од најлепших и могу рећи - вечних ствари, јер љубав јесте
вечна. Срећа - није. Мир, радост, то је постојаније.
Срећа је ватромет који некад више заслепи него што обасја пут, радост је вечно
тињајуће светло које нам показује где смо и ко смо.
Коментари