Моји Личани су људи топла срца, макар некад деловало и да је тврдо као каменчина. То се може видјети и кад тутну својим гостима или домаћинима у кесу поврћа, неко парче сухог меса, сира, или чак смрзнуто пиле из замрзивача. Не чине то увијек, већ кад осете потребу и жељу да помогну. Кад виде и знају да ће и то мало значити. Они ће свакога, ко год у дом дође, почастити колико могу и продиванити. Колико њихово гостопримство сеже, видимо по томе да постоји чак и израз за оне особе које долазе изнова и изнова, некад не знајући ни границу. Постану досадни и напорни, а то су увјек особе које долазе више због саме чâсти, неголи због људи. А газда куће никада не би реко човјеку: „Де немој више долазити, удави. Сви знамо да долазиш због ракије, пијандуро, а не због нас.“ Не би то рекли за живу главу. Какви би домаћини они били? И какав би то дом био!? Тако да трпе оне људе који им се намéче. Сви, па и Дане. Љеп прољетни дан, дош'о он онако здраво уморан са њиве, окупао се, па решио да оде до кафане „Рад“ да одигра партију лоре уз ознојено пиво. У'ватио браву капије, неће. Који су врази, кад са друге стране за браву се држи Неђо.
„Неђо!“,
смрчи се Дане.
Неђо
је био, да кажемо без увијања, алкохоличар. Сваки дан би обилазио неколико кућа
и пио код људи ракије и каве, некад би и јео. Затим би сио у кавану тобож да прочита
новине, чекајући оће ли га ко почастити. Он сам није имао породицу, жена му је
млада умрла, а посао је изгубио због пића. Имао је дјете, чу дјете
- чоека који је живио свој живот у граду. Неђо је био неугледан,
прљав, брада му је расла као трава у 'ладовини, само на неким дијеловима, те су му
образи дјеловали као испечатирани. Од нездрава живота лице му је
упало, кошчато, а качкет је крио масну косу. Едну те исту тексас јакну
носи вијековима, сва се испарала код рукава и оковратника. Само три мјесеца
годишње није био у папучама, а по овако љепом дану, морао је зера пролуфтирати
прсте. Неђо је био драга, трагична и досадна личност у исто вријеме. Дане се с
њим дружио пре несреће која је задесила Неђину жену. Иако је волио попити и
прије тога, овај немио случај је утицао да постане пијаница и да се
не трезни никако. Живи од локала који издаје, ту држе продавницу. Син је од
њега отишао чим је напунио осамнаест.
„Е,
Дане. Ја ти донио оно што сам обећа'.“
„Ма
шта си ти мени обећа'?“
„Лички
биљац!“, подиже Неђо неку мусаву и напуклу кесу у ком је, истина, једва стао
биљац. То је био старински дебели прекривач са ресама и украсима у виду црвених
и црних коцкица.
„Што
ће мени то?“
„Па
јеси помиња' да ови из фолклора праве музеј и да би ваљало доњети ако што старо
имамо...“
„То
сам ја сам поменуо, Неђо, али сигурно ја то нећу скупљати. Ја ти њесам у
фолклору поодавно.“
„Аха...
А коме ја да однесем?“
„Па
некоме из фолклора, брате мили. Ајде.“
„А
ти поша' неђе?“
„Не,
но луфтирам двориште, та јашта да сам поша'!“
„А
ђе си поша'? Да не идеш у Рад можда?“
„А
можда и идем.“
„Е,
добро, таман сам и ја тамо пош'о.“
„Што си онда
код мене доша?“
„Па
да ти дам биљац.“
И
што ће Дане, некако се увек ражалости на чоека, добар је душом, но је досадан
Боже саклони.
„Ајде, ајде, ајмо што попит.“
Знао је Неђо банути у седам ујутро на ракијицу, тобож
сав заинтересован шта има ново.
„Јуче смо се видјели, Неђо, одгледа' си Дневник код
мене.“, вели Дане. „Ето, замисли, за тих десет сати ништа се у мом животу
промијенило није.“
„Није се крмача опрасила?“
„Није, да је, а ја бих тебе првог обавијестио.“
Кад се крмача одиста прасила, Неђо се појави и до
једанаест увече је сједио са Даном у штали, прасећи а потом чекајући да крмача
избаци постељицу.
„Не мораш ти, Неђо, чекати, могу ја сâм. Није то
хирургија. Сад ће.“
„Нека, да ти правим друштво.“, вели Неђо подржавајући
виле и наздравља ракијом: „Ај, нек су ти живи и здрави!“
„Нису моји, Неђо, крмачини су! Имам ја своју дјецу!“
Једном приликом, у зиму, упадне Неђо у кућу док су сви
поподне дремали у дневном боравку. Нису били сасвим заспали али се и Мира и Дане
направише како спавају, не би ли овај отиш'о. Али Неђо сједе и тако је сједио
једно вријеме у мраку. После скоро сат времена, кад је већ ватра у пећи
пријетила да се загаси, Дане одустаде:
„О, Неђо! Ми зера приџоњали... Кад си ти стига'?“
„Ма ево сад уђе.“
Зими је био редовнији гост. Није имао огрева, а ни
кућа му није била у најбољем стању. Дане би му понекад тутнуо неки изношен
комад гардеробе или које парче посјека. А Неђо се показао као добар друг кад је
требало припомоћи. Ту је био која год је радна акција била у питању и трудио се
да се не напије док се све не обави.
„Де му реци да ми не долази док кувам ручак, не могу
ја шњим сједити и причати којешта о људима у селу!“, рече једаред Мира.
„Нема се гдје гријати, што ти смета, нек сједи.“,
смиривао је муж. „Сипај му ону разводњену ракију, ако имамо коју кифлу или
штогођ.“
„Нерадник и пијанац.“, цоктала би Мира али и она га је
жалила.
Неђо се увијек трудио да некако врати гостопримство,
но једва да је имао дом да кога у њега прими. Па би тако донео биљац, или
набрао црвљивих али укусних, непрсканих јабука што му расту пред кућом. Кад је
начуо да Дане оће да дозида шталу, понудио је цигле које стоје у његовој
авлији. Дане заиста дође трактором и приколицом и увјери се да се
Неђи читава штала срушила, отуд цигле.
„Даске сам положио.“, вели Неђо.
Једном донесе жуто маче и намени дјеци. А за послове
је долазио и кад би Дане рекао да нема потребе.
Једне године Дане је толико био заузет разним
пословима које је узео на себе, да одустаде од прављења ракије.
„Боме, не знам колико ћеш ове године навраћати. Сад
нема ракије!“
„Ајме, Дане, па не долазим ја код тебе само због
ракије! Па ваљда смо стари пријатељи!“
Те године Неђо ипак није долазио свакодневно. Али бар
једном седмично би дош'о, пренио сеоске трачеве, посркао каву и наставио са
базањем.
„Чисто и не смета кад дође ређе.“, вели Мира чим је
овај изаш'о.
„Мени мало фали, чисто сам се свик'о шпрдати се с
неким сваки дан.“, вели Дане.
„Их, томе ја служим.“
„Ма не, ти се гадно браниш, Неђо слабији.“
Љети би Неђо сједио пред радњом, сâм или с неким пријатељем би пио пиво или „унуче“. Међу сеоским пијаницама има добрих људи који пију због напукле душе. Неки су изгубили жену или сродника и то никад нису успјели прихватити. Други су уз то изгубили и отаџбину. Протјерани, никад се нису навикли на бачки ваздух. Туђ им је менталитет и обичаји старијих генерација досељеника. Неки и даље ходају горњим дијелом тела благо погнути напред. Научили да се пењу узбрдо. Величају планине и ријеке. Помињу драге, живе или покојне људе из своје постојбине. Сјећају се својих кућа, мириса шталâ, жале за благом које су морали оставити. Питају се јесу ли неки људи живи или не. Каква ли их је судбина снашла. Плачу за гробовима које не успијевају да обиђу. И боли их, и заплачу се за кафанским столом кад су већ попили превише. Запјевају пуног грла пјесме које су се некад ориле личким планинама. До сјутра се или нагло растрезне, да би вредно кренули у надницу, или наставе да пију, без икаквог труда или плана за свој живот. Жеља за срећом је постала жеља за Ликом и прошлошћу, и трагично ослепе за све друге среће које живот може подарити. Породице пате или се растурају. А њихов бол траје. Не успјевају да прихвате, да наставе, да надживе прошлост. У њима тутњи олуја, скоро тридесет година, иако је она давно завршила. Рат не убија само док траје, он убија дуго након што се заврши.
„Нисам је требао пустити да сама иде код матере.“,
рече Неђо кад се једне ноћи поштено заракијао са Даном. Сједели су код Дане у
дворишту након утоварања бала детелине. Већ су дошли до дна ракијске флаше.
„Тад сам радио, боја' се да ћу изгубити пос'о. А
закувавало се, него ја будала, нисам веров'о да ће дотлен доћи. Љепо смо
живјели, Дане. А ко би река'...“
Комарци су уједали, ваздух је био влажан, а ноћ
свијетла од месечине.
„Неђо, отиша' си тамо и учинио си све што си мог'о да
је нађеш. Немој сад... “
„Есам.“
Дане га утешно, другарски потапша по раменима.
Волио би Дане да му се друг батали толиког опијања. Да
нормалније живи, боље се храни, чешће се купа, да посјети чешће сина. Али види
да је запео у трагедији и не дâ се толико лако из ње измигољити. Дане чини
најбоље што уме. Остаје му друг, дијели с њим шалу, приволи га некад на рад –
јер и рад лијечи. Разблажује му ракију, што због његовог здравља, што због
својих залиха ракије.
„Примирила се она.“, вели Дане. „Боље је њој него
теби.“
„А то свакако!“, смије се Неђо, а потом га погледа
мутним, пијаним и сањарским оком. „А лијепа је била. Баш је лијепа била.“
Дане климну главом, а затим запјева, громогласно, као
да виче:
„ Ооооооој, горииии горааааа, емаоооој .....“
Неђо му се прикључи, промукло и једнако силно:
„.оооооој......гориии гориии гора, гори
боровинаааа....“
Залајаше керови по комшилуку. Неки и завијаше у
страху.
„...гори нашаааа ладовинааааа.....“
Марко Радаковић, из необјављене збирке "Приче из Филипова"
Илустрације: Зоран Ковачевић
Коментари