Започео ја на свадби разговор са човеком до себе, има неке исфазониране бркове и црвену лептир машну, сав се некако сија као да је воскиран. Причамо тако одакле смо, чиме се бавимо, како знамо младенце.
„Драго ми је што нема оних глупих примитивних обичаја.“, вели он. „Те да се иде по младу, те да се гађа јабука, те да се пуца из пиштоља, те барјактар и све остало.“ И опљује он још подобро те обичаје, те закачи и попове, све се извињујући што то мени говори, али „они су лопови и манипулатори“.
„Ма не, сад имамо друге вредности, друге обичаје.“, велим му. „Раније су обичаји били повезани за Бога, традицију, за пород, за радост која пуца, за поштовање своје фамилије и земље. Данас смо модерни, па је обичај да буде фото сешн младенаца, скидање подвезице младој, свечано касапљење торте и шта ти ја знам. Некад је цело село, цела зајдница учествовала у прослави, свако нешто дарује, припреми, помогне, данас тога нема. Не познају се прве комшије.“
„Шта их имам познавати, па да ми се мешају у живот чим стигну.“, вели овај.
„Да... Боже сачувај да ми ико залази у живот, он је само мој и ничији више. Зато се све мање људи и венчава.“
„То је друго, извини!“, вели налицкани. „Изабрао сам девојку која ми одговара, забављамо се шест месеци. Али, мушкарци смо, знаш. Не може она мене да мења. Држим до себе и својих принципа.“
„Ш-шта...“, осмехујем се ја. „Нисам те чуо од ове инспиративне музике виолинâ која је пратила твој говор.“
„Кажем, не може мене моја девојка да мења.“
„Мењаће она тебе и мењаћеш ти њу. Ако је љубав ваљана, та промена ће ићи на боље. Ако одмах заузмеш став да ћеш бити сасвим исти, значи да ниси спреман да се прилагодиш њеним глупостима. Значи и да те не занима да прилагодиш своје глупости њој. То ће да пукне.“
„Можда ја немам своје глупости.“
Осмотрих још једном његову угланцану појаву.
„Да, имаш.“, рекох и посегнух за бокалчићем пелинковца. „Сви имамо.“
„Ма ниси ти мене разумео.“, наставља он. „Нашао сам девојку која ми одговара и боримо се за само свој живот.“
„Шта ако престане да ти одговара?“
„Како то –да престане?“
„Па, лако, кренете да живите заједно, она има једне навике, ти друге. Она воли да једе једно, ти друго. Има лош дан на послу, дође кући нервозна, теби то не одговара. Ти хоћеш с момцима да изађеш, без ње, она каже: не може, долазе ми моји, а и куд ћеш ти са неожењеним момцима? Шта онда?“
„То се све договори, да обома одговара.“
„Обома? Тако нешто је немогуће. И једно и друго у браку морају да прихвате личне промене и да некад подметну леђа. Морате да прихватите да ви нисте 'савршени једни за друго', љубав није датост, но борба. Стално и изнова, борба. Није савршенство јер ни ми нисмо савршени. И све док се човек не отресе те глупе потребе да нађе 'савршену' особу, он се неће остварити у брачној љубави. Радије треба да тежи да усавршава себе у љубави према другом.“
„Ти си неки филозоф, а?“
„Не, само сам брзо попио ова два пелинковца, а сунце ме мало ударило, клима ми у ауту не ради.“
„Аха, али опет, није твој проблем, друже, зар не? Ето видиш, зато не волим да ми се ико меша у живот!“
„Срећно с тим.“, рекох му. И тако се завршио мој покушај социјализације. После се брка преместио да прича са другаром, није се вратио.
Цела прича о свадби ОВДЕ
Коментари