- Схватате,
наравно, да сам ја овде грешком. Ово, напросто, није могуће.
-Ја се слажем са Вама, сигурно је грешка.
Ужасна, ужасна грешка.
- Мислим, заиста, после свог мог напора и
труда, па ја сам читав свој живот посветио томе да упознам Бога, а сада... ! Ма
не, није могуће, све сам учинио како треба!
- Дабоме да јесте!
- Јесам. Ово је неко, неко чекање... Неки
међупростор. Па не могу овде остати!
- А зашто бисте!? Још као дете сте све
жртвовали и подредили Вашој љубави према Богу!
- Тачно! То је тачно! Задубио сам се у књиге,
цео сам био у њима, и кад је трајала школска година и кад су трајали распусти,
књиге су биле моји најбољи пријатељи! И црква, наравно! Из цркве нисам излазио!
То су ми били најбољи пријатељи!
- То је зато што нисте проналазили разумевања
код својих вршњака...!
- Па и нисам, да знате...! Они, они су живели
за шалу, гласан смех! За испразне разговоре, за глупе проводе... Ја нисам био
из те приче! Сељаци, ништа друго.
- Само би Вас повукли на дно, драги мој,
нисмо ми од овог света!
- Знам, ја то знам! Давно сам ја разазнао шта
је добро, а шта зло. Разлучио и јасно раздвојио. И тога се доследно држао.
- Али ни Ваши родитељи нису то најбоље
схватали, зар не!?
- Не, нападали би ме да треба да излазим,
дружим се, имам девојку! Упирали би прстом и мрмљали како цело село мисли да
сам социопата и себичњак!
- То је зато што нису имали духовне очи,
ништа више. Ви сте само упознавали Бога.
- Тачно. То је тачно. На теолошком факултету
су макар професори умели да цене мој труд.
- Па како и не би, кад сте били један од
најбољих студената! Знали сте све, од библијске егзегезе и теологије, преко
догматике и филозофије, све до словца у типику!
- Хе, немојте ме толико хвалити, утичете на
моју гордост... али, истина је, дабоме, све сам знао!
- Знам, знам, другачије не бисте ни
докторирали! А тек кад сте се рукоположили, колико сте само имали искушења, све
због Ваше љубави према Христовој науци!
- Свакако! Надао сам се да су људи у граду
широког ума, отворенији, академски грађани, али ни моја паства није ме најбоље
разумела!
- О, они би створили златно теле, да им буде
бог, да би могли да га виде и пипну! Такав им је бог требао, а не онај којег
сте Ви проповедали!
- Тачно! Тачно! Мислили су да сам неки хладан
и горд свештеник, само зато што нисам делио њихово сентиментално и патетично
доживљавање Бога! Да не помињемо њихово паганско доживљавање Христа и обреда!
- А тек њихови испразни разговори и покушаји
да се друже са Вама! Хоће народног свештеника, ха, али свештеник је Божији!
Најтужније је што ни Ваша породица није схватала шта радите! Човек би помислио
да ћете бар код своје супруге наћи разумевање, али не!
- Не, не, наравно... Она је хтела мужића,
човека који би је држао за руку док шетају, који сваки дан цупка децу на
коленима и прича им бајке пред спавање. Који је води на вечере и купује ђинђуве
за дан жена.
- Није схватала да је Ваш позив много већи од
тога!
- Много! Много већи! Профанлук није за мене,
ја сам свештеник Бога Живога, па ја живим за Јеванђеље! Десетине књига сам
написао не би ли други схватили оно што је Христос говорио! То је било моје
звање! Мој крст, ако ћете тако!
- И децу сте усмерили ка строгим, али
правилним хришћанским начелима! Сами су се касније одлучили на тако грешан и
трагичан живот. Ви томе нисте допринели. Све сте чинило добро, пожртвовано до
краја!
- Јесам! Мислим... Јесам ли...? Какво је онда
ово место, зашто сам онда овде, реците ми?
- .....
- Не знате, или...? Свакако, ово нема смисла!
Читав живот сам провео испитујући Свето Писмо, реч по реч, слово по слово,
говорио људима о значају Евхаристије... А тек колико је Светих Тајни мојом
руком извршено...!
- Жудили сте за Царством небеским!
- Јесам. Све сам продао за Царство небеско,
као у јеванђељској причи! Све сам њему подредио! И Цркви служио пожртвовано, до
краја! Црква пре свега!
- Читав живот сте се трудили да упознате
Бога.
- Тачно. И то је тачно! Живот сам подредио
томе да упознам Бога, не бих ли једног дана стао пред Њега! То... то је оно што
је Господ тражи од нас, зар не?
- Ваљда нисте у нечему погрешили?
- Па... Не, нисам. Требао бих да сам у
Царству небеском сад, зар не? Ово је рај, је ли тако? Мислим... Ако сам за
живота упознао Бога, па онда бих Га требао сад, после смрти, срести...
- Да ли сте срели оног кога сте читав живот
упознавали, за кога сте се читав живот борили?
- Ти... Ти ниси мој бог... Ти... Ти изгледаш
као ја, размишљаш као ја, говориш као ја... Ти си ја.
- Да ли сте срели оног кога сте читав живот
упознавали, за кога сте се читав живот борили?
- Али... Па, не... Нисам то чинио због
себе... Нити сам самог себе упознавао. То не може бити тачно... Ти, ти лажеш!
Ти си само једно митарство, да, то си ти! Ти не можеш бити моја вечност!!
Обмана, демон, дух таме који жели да ме од Христа одвоји, то да... ! Али моја
вечност... Не, никако...!
- ......
- Зашто ћутиш?! Реци нешто!
- .......
- Склони тај одвратни осмех са лица!! Реци
нешто!!
- Да ли сте срели оног кога сте читав живот
упознавали, за кога сте се читав живот борили? Оног, коме сте све подредили, за
кога сте све жртвовали?
- Ја... Ја... Ово... ово је грешка... Ово...
Оче наш који си на небес...
- Да ли сте срели оног кога сте читав жи...
- Умукни!! Умукни, зли слуго!! Зачепи, изроде
таме!! Господ је са мном!! То није истина!!
- ......
- Сав мој труд... У ветар... !? А шта је са
онима који су живели за своје ситне, пролазне бриге; који су трошили дане и
смејали се, они, са својим ситним и тричавим животима, где су они, а шта су све
они радили док сам ја упознавао Бога!!?
- Они су живели са Богом.
- Мрзим те. Мрзим те. Убићу те. Убићу те.
Прекини да се смешкаш, убићу те. Задавићу те голим рукама. Удараћу те док не
цркнеш. Разбићу ти лобању. Просућу ти мозак. Обећавам ти, ко год ти био.
Прекини да се смешкаш, убићу те!!
- Да ли сте срели оног кога сте читав живот
упознавали, за кога сте се читав живот борили?
-Молим те, не!!! Не, нека прође...
- Да ли сте срели оног кога сте читав живот
упознавали, за кога сте се читав живот борили?
"Рече змија. ...у онај дан, кад окусите
с њега, отвориће вам се очи,
па ћете постати као богови и знати шта је
добро, а шта зло." (Пост. 3, 4)
Коментари