Тесто (Приче из богословије)

Већина нас се жалила како је храна у богословији ужасно лоша и већина се удебљала бар пет кила, те нас нико није схватао озбиљно. Није вредело да објашњавамо како су киле ту због гомиле хлеба и теста којим се кљукамо.

Највећи специјалитет било је тесто скувано са кромпиром. На то бисмо додали шта бисмо стигли. Купили бисмо кечап, мајонез, оригано, феферону, они буржуји купили би и маслине и пармезан. Пармезан! Жали се да је сто еура пуно за интернат, а потроши двесто  у радњи!

Створио би се ред за куповину кечапа, скоро сви богослови би се расподелили на две продавнице раније снабдевене читавим кутијама Полимаркових кечапâ у кесици. У време поста претпостављам да би у Сремске Карловце послали два  камиона натоварена само кечапом  у кесицама од сто грама.

Ако би дежурао извесни васпитач, имали бисмо свега седам минута да вечерамо. После молитве би се зачуло хорско исцеђивање кечапа. За њим би се чуо шљапкав звук згњеченог кромпира који урања у речицу сачињену од мајонеза, павлаке, кечапа, сенфа, белог лука, црног лука, чегагод. Звекет сто двадесет виљушака док ударају у лимене тањире.

„Редар! Хлеба!“

„Редар! Тражи репете!“

„Редар! Тражи вишак“

„Нађи вишка, бре!!!“

А онда би све то прекинуо продоран бас васпитача:

„Молитва!“

Шкрипа клупа.

„Бист чрево твоје свјатаја трапеза...“

Док васпитач подвикује, најхрабрији гутају остатке са својих и туђих тањира. Неки кришом понесу и које парче хлеба. Остану измазани или облизани тањири, зависи ко је колико усавршио брзо једење.

Били смо  задовољни. Како сам био срећан кад  је било тесто за вечеру! Знао сам да ћу бити сит. Често би се увече и Богу захвалио на тако доброј вечери.

Данас сам старији петнаест година и дебљи петнаест кила. Сматрам да пармезан и није толики луксуз, нити је тесто са кромпиром укусан, а најмање здрав оброк. Кечап и мајонез да не спомињем.

 Али било је лепо делити један исти осећај са сто двадесет душа који се заиста радују тањиру кромпира. Тог дана би се чуло више певушења по школским ходницима и сви су били добронамерни. Стрпљиво смо поскакивали у реду за кечап, пребројавајући тих тадашњих десет динара. Ако нисмо имали ни паре, задуживали бисмо се или чак жицали ситно.  Држали смо ту кесицу у рукама као неко свето оружје, а она би нам се у длановима знојила и гужвала. Научили смо напамет изглед и дизајн благог, љутог и пица кечапа. Знали смо шта садржи: концентрат парадајза, шећер, со, гуар гуму и још неке гуме, сад сам већ заборавио. Дивни гумасти кечап!

У недостатку кулинарских идеја, недавно скувам кромпир са тестом и купим кечап, посни мајонез, фефероне. Жена није хтела то да једе, купила себи неки интегрални лебац. 

Тесто које сам сâм  јео је имало сасвим другачији укус него оно тесто које је еуфорично јело нас сто двадесет. Рецепт је исти али осећај није. Недостајала ми је та свечана атмосфера, мирис који се увукао у зидове трепзарије, звекет лименог тањира, лица мојих пријатеља који уживају у сваком залогају.  Колико  и чула другачије реагују кад с неким нешто делиш! Вечерање теста  је био неки наш прећутни ритуал. Те су вечере били моменти кад  смо сви делили једно необично одушевљење.

То су биле својеврсне агапе.

Рецепт за тесто с кромпиром: Ставити ољуштен кромпир у хладну воду, па нек ври. Касније додати макароне. Посолити. Оцедити. То је то. Неко додаје и алеву.

За извештене куваре постоји опција у којој се то све додатно пропржи на уљу.

„Тражи репете!“, викнух ја док сам одлагао виљушку.

„Шта да тражим? Ето ти шерпа, поред тебе!“, зачудила ми се жена.

„Ма не, то се тако каже кад поједеш тесто.“

„Аха. Добро.“