Мука

„Оооооо, где си, Радивоје, какв си ми?“

„Добро је, Богу хвала, добро је, Златко. Код тебе?“

„Никако, право да ти кажем. Никако. Све ме некако стигло у исто време. Радим по осам сати дневно, тражим ко ће да чува клинце, неће нико , отплаћујем кредит за стан – еј! Сто чуда! Знаш ли ти колико се ја пута сетим кад смо као студенти пили на клупицама, на Студењаку? А? Колико си ме пута носио пијаног?“

„Хаха, па три пута мислим?“

 „Хаха, ма више! Шта код тебе, видим још возиш пунта, а?“

„А не, није то мој пунто. Ја сам свој продао у старо гвожђе. Имао гадан удес, набио ребро, зезнуо сам нешто плућа.“

„Немој да причаш! Али добро је да си само тако зезнуо плућа. Ја кад сам ишао сад за Грчку, еј! Закашљао се на граници! Никако стати да кашљем, ко за баксуз! И ови на царини гледају да ли да ме пусте или не, знаш ли колико сам се зезао око тога, ево и сада се нервирам. Па онда вади тест и да се вратиш,  чекај ред, давај крв...  И вратио  се, креће посао, треба неко да чува клинце, а кева по старе дане отишла да живи сама, на село! Онако полусенилна! Битно да је одрадила пластичну  операцију  на мој рачун, па запалила.  И ја  се сад њакам, ко би чувао клинце. Ти, јеси се женио, имаш деце?“

„Не, не, нисам. А знаш како је, немам посао, па је онда незгодно.“

„Ма и боље што се ниси женио. Уживај у младости, бре.  А не као ја, брак ти је ропство, боље да ти не причам.  Мука. А твоји, иначе, како су?“

„Мајка има озбиљних  проблема са леђима, сећаш се, кад је пала...“

„Ма нек је жива и здрава, а матори?“

„Па умро је он, Златко.“

„Немој да причаш! Јао, баки, моје саучешће, стварно, био сам на шпанском приморју  на неком послу скоро месец дана, уби ме тај посао, отуђи ме од људи, нисам чуо.  Али боље тако, него да се онако мучи и дуго умире.“

„Па није он био болестан, само је пао од срчаног удара...“

„Аха... Ов-вај, ма да, да, да, знам, него кажем, боље за њега да је тако отишао, него да је био болестан. А и спасио се, видиш како се ми живи мучимо и цимамо.  Где си сад, јеси још код својих  на гајби?“

„Ћале је дигао  неки кредит који ми нисмо могли да вратимо. Знаш... Па је стан отишао, узела банка. Сад  смо ту, код тетке, у једнособном стану. “

„Аха, аха, па добро, батице, бар се не зезаш са кредитом за стан. Боље да су ми кожу са леђа гулили. Мука.  А за регистрацију да ти не причам, порези на тобожњи луксуз, лоповска држава... Иначе, овако, какав си са здрављем?“

„С плућима имам проблема од удеса... Него, таман да те питам. Реци ми, има ли шансе негде да се запослим код тебе у фирми? Или негде друго, ти си утицајан човек, можда можеш...?“

„Ја? Ма ко сам ти ја, ја сам ти задња рупа на свирали. Нема посла, шта да ти причам, видиш и сам, ова корона све зезнула, све успорила. И ово посла што је било, шефови све сручили нама на главу, е, не могу да се мрднем од посла, мука.“

„Јасно. Али можда познајеш некога, помоћ би ми стварно добро дошла...“

„Еј. Радивоје. Да ја теби кажем нешто, али немој да ми се љутиш. Моли тебе брат.“

„Кажи...“

„Кукаш много, брате. Само мрачиш. Ја те срео после сто година, оно, драго ми да те видим, из куртоазије питам шта има, а ти ми ту плачеш, те ћале умро, те кева уганула ребро, те немам посао, те ниједна ме неће! Какве су то приче? Немој с том патетиком, батице. Са таквим ставом нећеш далеко догурати, знаш?“

„Па ја сам мис...“

„Сачекај да завршим. Значи, мораш мало ентузијазма. Значи, будеш борац. Позитива. Какве су ти мисле такав ти је живот, знаш то из Светог Писма, ако верујеш у Бога, у то не залазим. Живот је борба.“

„Да. Да, знам ја то...“

„Мислиш ли ти да је мени лако да свако јутро устајем пре подне и идем на посао? Да свако вече лежем поред  бивше Моделсице? Она има захтеве, баки, она се неће задовољити, шта ја знам, грашком из Максија за ручак или пилетом из Лидла. Само за лајфкоуча и личног тренера пукнем четвртину плате. Шта си ти мислио? Деца желе на тенис, желе на часове глуме, неће се задовољити да им за рођендан нека студенткиња обучена у кловна  шкраба линије по фаци. Не, бре, ја треба да доведем Баку Прасета да се сликају поред њега, као поред  Деда Мраза. Шта си мислио, да је мени живот лак?“

„Нис...“

„Да је мени то – пуф! – пало са неба, само зато што ми је ћале био буџа за време Милошевића? Крваво сам ја то зарадио са ових десет прстију  на којима је ових пет прстенова, крваво, Радивоје, брате мој.“

„Па и ја бих!“

„Их, сад, и ја бих! Најлакше је то рећи! Али имаш ли то оно нешто? А да би имао оно нешто не можеш само плакати, не можеш само ја, ја па ја. Мораш обраћати пажњу на друге.  Мораш слушати свог брата Златка кад ти даје добар савет. Разумеш, школски мој?“

„Да, да.“

„Ајде, љуби брат, морамо једном да седнемо на пиће, да попричамо људски.“

„Слажем се.  Ако ти није тешко, молим те, ако чујеш за неки посао...“

„Ето опет ти. Ја, ја, па ја. А добро. Ето, ја ћу обратити пажњу за посао, а ти ми испипај ако има нека фина цурица или жена која би чувала децу. Али да је проверно,  океј?! Немој мислити да брат не мисли на тебе, дао бих ја и теби да ми чуваш децу, ето толико те готивим! Али знам да си раније волео да циркаш, а сад видим да си склон депресији и суицидалним мислима, па ми не треба то, баки, да ми се рокнеш у стану на Дедињу који још отплаћујем на кредит пред  децом  која се школују у приватним школама. Шта, треба после да плаћам неке психологе цео живот? Није ми лако ни ово све да обезбедим, све пружам породици, а ја не памтим кад сам отишао на сауну и масажу. Мука, батице. Мука.“

Аутори цртежа: Petry and Crisan