Разговор за сајт еп. Захумско - Херцеговачке

 Пред почетак школске године актуализоваће се и одабир предмета Православна вјеронаука који је у Србији   изборни предмет који има алтернативу, док је у Републици Српској и ФБиХ  исти случај у средњим школама,  а  у основним школама се третира као обавезан предмет са правом избора тј. постоји могућност да се не похађа.  Да би се ученицима и њиховим родитељима разријешиле одређене недоумице, као што су ко и  како предаје тај предмет, која му је сврха и можда помогне у доношењу закључка да ли је и  колико потребан данашњим ђацима, потражили смо одговоре код оних који о вјеронауци понајвише знају – вјероучитеља. Стојана, Зорица и Марко живе и раде у различитим градовим, чак и државама и ентитетима, али заједничко  им је да их је љубав према Цркви и теологији мотивисала да након средношколског, своје образовање наставе на Православном богословском факултету у Београду. Након тога су своје каријере или пак мисије започели у школским учионицама као вјероучитељи који сад са већ извјесним искуством расуђују о свом позиву, савременом образовању и омладини коју поучавају и са којом и сами као наставници узрастају.

На Марка Радаковића би се  умногоме могла примијенити она  изрека да велики људи чине част малим мјестима јер је својим ангажманом у школама у Сомбору и Бачком Грачацу привукао  пажњу многих који се баве вјерском наставом, a занимљивим и квалитетним садржајима о хришћанској вјери и култури, на веома читаном блогу  Авденаго, је допро до најразличитије интернет публике.

Шта  бисте укратко и једноставно могли рећи ученицима који се опредијеле да уче вјеронауку, шта су они заправо одабрали да уче, о чему се ту ради?

  • Веронаука или Православни катихизис  је труд  да се Христово Јеванђеље лично усвоји и спроведе у живот. Она нам казује ко је Бог, шта жели од нас, ко смо ми и ко можемо да будемо. 

На друштвеним мрежама  и другим интернет платформама активно објављујете садржаје инспирисане хрићанским етосом који развијају љубав према животу, величају разумијевање међу људима и подижу друштвену одговорност ,  па колико је по Вашем мишљењу важно погодити фреквенцију којом млади људи данас спознају и вреднују свијет да би се они заинтересовали за оно што им предајете и колико је то захтјевно за једног вјероучитеља?

  • Сви хришћани су позвани  да ослушкују и разумеју друге и то не само да бисмо им приближили Јеванђеље, већ да бисмо били ту за њих.  Некад ни не можемо разумети другог али ако имамо љубави и то је довољно да се пројавимо као сведоци Јеванђеља и то је вид мисионарења.  Катихетама је, наравно, важно да разумеју интересовања младих. То често није једноставно. Време се  брзо мења и млади са њим. Вероучитељ не треба  да буде онај који тек сриче неке опште истине, треба да учини да  слушалац заиста доживи да се истина тиче њега лично.  Желим да ђаци изнесу своја виђења, повежу  православно учење  са својим искуством. Ако осећају потребу, сматрам да треба да се без бојазни успротиве реченом, јер су слобода и  искреност увек најбољи начин да  се особа ухвати у коштац са стварношћу. Вероучитељ   једну исту наставну јединицу пренесе на четири различита начина у четири различита одељења. И тако сваке године. Јеванђеље је увек исто, Христос је исти, али је приступ увек другачији и настава је увек изазов зато што сваки пут прилагођавамо наставу  живим личностима. Ако настава престане да буде изазов, онда у нечему грешимо. То је живљење речи Св. Апостола Павла „Свима сам био све да како неког спасем” (1.Кор.9, 22)

У чему се разликује начин преношења јеванђелских порука ванвременских вриједности савременим ученицима у односу на раније епохе?

  • Свака епоха има своје изазове и наша није драстично другачија од претходних.  Захваљујући интернету начин комуницирања и ширења Јеванђеља је додатно олакшан. У ванредним ситуацијама вероучитељи и катихете су размењивали материјал за наставу  на начин који је раније био немогућ. Али је  тај велики проток информација уједно и опасан, будући да се сличном брзином и већим опсегом шире и лажи, деловање секти, промовишу хедонистичке вредности, итд.  Упркос изузецима, Црква генерално мало ради на том пољу и мени је жеља да још браће и сестара вероучитеља схвате колико је потребно мисионарити на интернету, језиком и начином који омладина схвата и прихвата. Што се тиче саме наставе у учионици,  мислим да је суштина остала иста: усмеравање на православни етос од којег је најважније активно  литургијско учешће.

Судећи по Вашем ангажману може се закључити да спадате у неуморне ентузијасте по питању вјерске наставе, што је задивљујуће ако имамо у виду по много чему ,,климав” статус  вјеронауке и вјероучитеља у школском систему у Србији. Гдје проналазите мотивацију?

  • Мотивише ме жеља да јеванђељску радост доживе многи, како они који су ми поверени као ђаци, тако и они који читају моје текстове на друштвеним мрежама. Боли ме што  многи не могу јасно да уоче Христа јер су Га „сакрила”  разна погрешна схватања и сујеверја, веома присутна у нашем народу. Прихватио сам да ми је Господ дао скроман дар и могућност да другима разјасним њихове недоумице. Уједно схватам да имам одговорност да умножим дарове, по причи о талантима (Мт.25, 14-30).  Чињеница је да је позив вероучитеља тежак и несигуран али је најважније да не заборавимо због чега то радимо. Највећи мотив је живљење Васкрсне радости. Веронаука је наш начин како ту радост сведочимо.
Остатак интервјуа на званичном сајту Епархије овде.

Коментари