Неко ми отима време.
Пре две седмице сам то схватио. Или су од тад прошла два месеца?
Видите, о томе вам причам.
Прво сам се пожалио жени. Знам, жени се не жали, жена се жали теби, али ајде. Кажем, жено, сумњам да ми неко краде време. Само ми је узела чашу вина из руке, у фазону, доста ти је.
Онда сам се пожалио куму. Кажем му, брате мој, окренем се, прође седмица; направим корак, прође месец. Где сам био, шта сам радио, немам јасну представу. Не памтим, не разумем, одједном сам ту, у датом моменту, а нисам стигао да пратим кораке како сам довде уопште стигао. Деси се, велим ја, да некада шеташ, па се замислиш, и одједном, ето те пред кућом, а пута се уопште не сећаш. Е тако ми се живот свео, на те скокове, као да играм сулуде школице, а написане бројке су ми дани, седмице, године, па и деценије, а ја само тако – хоп! – па се питам, зар је то све што је живот, и зар је крај пута толико близу.
На целу ту моју причу и муку, кум ми је показао слику неке женске са добрим грудима. Дакле, није баш помогао.
Прво сам сумњао на газде на послу. Много, брате мили, посла, сигурно има нека мућка да те превари, потлачи и узме ти време. И одем ја с том претпоставком пред газду. Кажем му: неко ми краде време, сумњам на Вас и ову фирму. Данас је понедељак, сутра одједном субота, а мене није било између. Он слегне раменима и каже: ако мислиш без посла, срећно ти било. Ако мислиш да ти ми крадемо време, пробај да не радиш, можда будеш имао више времена али онда ће ти га глад продужити и досада појести.
И на досаду сам сумњао. Она је некако срођена са друштвеним мрежама. Млатим оним палцем по екрану мобилног телефона. Ево, ти ме убиј, ако тај неки програм мени не мажњава време и живот. Осврнем се, скоро пола сата седим с телефоном у рукама.Прошле године сам имао густу косу, гел стављао, данас проћелав и просед. Прошлог месеца сам имао жену и двоје деце, данас сам сâм у неуредном стану. Зашто то, питам бившу жену, вели она, ниси никад имао времена за мене. Па немам времена ни за себе, схвати, женска главо, неко ми краде време!
Неко краде новац, неко манипулише са некретнинама, постоје они емотивни вампири, а ја сам жртва неког прождирача времена. Питај Бога ко ми је украо толике сате, месеце и године! Исиса ти живот, прогута те уцело, као змија, ни не схватиш да си жив поједен, схватиш кад крене да те вари и да боли, и да ти читави делови тебе недостају.
И ето ме, сад, одједном, од двадесет имам осамдесет, од пуне снаге до згужване крпе, од мора шанси до чекања одјавне шпице, лежим у болничком кревету, пита ме медицинска сестра да ли ми нешто фали.
„Време.“, кажем. „Неко ми је крајње кварно покрао све моје време.“Она се само сажаљиво насмешила, као да се то дешава само мени, као да сам, ето, излапели старац који кука. Глупачо, схвати да и ти можеш лако постати жртва прождрљиве звери која једе време. Шта се смејеш. Сви можете. Мени је сад лако, мој ужас спознаје тога је прошао, моја борба је готова. Бар знам да сам поражен. И не жалим више себе, умирем са мрвицама живота које су ми једва у стиснуту шаку стале.Но жао ми је вâс, који ни не знате како вас непознати зликовци, невидљиве крвопије,поткрадају и колико вас једу. О, како боли то сазнање. Као желучана киселина која вам нагриза срце.
Неко вам краде време. Сиса, црпи, као космички крпељ. Ако откријете ко је или шта је то, само се измигољите, бежите, ослободите се и љубите своје време, љубите га уснама у уста, грлите га, прислоните образ уз њега, водите љубав са њим, плешите уз омиљене песме и смејте се, за све нас, несрећнике, који кривца нисмо пронашли и који нисмо били довољно храбри и велики да истински живимо.
Марко Радаковић (слика Chris Avis)
Коментари