Ученици трећег и четвртог разреда који похађају Православни катихизис у Бачком Грачацу су пре неких 7, 8 година имали задатак да за Божићни пано напишу на чему су захвални Богу. Ово су њихови одговори.
Захвалан сам Богу...
... што могу да пливам и гњурим!
...зато што имам пун фриждер!
... јер могу да се играм!
... што могу да тренирам фубал!
...што имам пријатеље.
... што имам породицу.
... што сам одличан ђак.
... што немам страхове.
... јер живим леп живот.
... јер путујем.
... што имам добре учитеље.
... јер се моји снови остварују.
... што сам здрав.
... што је мир.
... што ћу добити сестру.
... јер нас је све створио.
...што имам памет.
... што имамо кров над главом.
... на свим чулима које моје тело поседује!
... на лепој боји мог гласа.
... на томе што могу да цртам.
... на храни.
... на лепоти.
... на ваздуху.
... на природи.
... на брату.
... јер је постао човек.
...што сам жив!
...што постоји!
Колико је лепоте у очима младих људи кад откривају дубине Јеванђеља! Колико им поглед заискри, колико се заљубе у истине за којима су трагали! Препознају себе у Богу, препознају Бога у себи. Буду разоружани Христовом љубављу, буду потресени и умирени у исти мах. Немам ја никакве световне користи од позива вероучитеља, напротив. Крст је, и то све тежи. Али овај дар, да будем последњи од слугу Божијих који ће младе усмерити ка Његовој љубави, и њихову љубав ка Њему... Недостојан сам толике чистоте, искрености, нежности, простодушности, одушевљења, храбрости којој ме уче млади људи. Вреди до премора појашњавати Јеванђеље и указивати на Христа, порађати у њима истину колики је несагледив дар овај живот... Дивно ли је гледати у очи радозналих, жедних истине и смисла! Благослов је сведочити Васкрслог Христа и неизмеран је дар Светог Духа пронаћи праву реч у правом трену! Некад, као данас што се десило, испричам делић Радосне Вести и позовем их да се укључе, питају и коментаришу, а видим и препознајем, још сабирају утиске или су само препуштени њима и наступи тишина. Некад, на неки непоновљив начин ми се осмехују погледима, као да се захваљују. Тишина, али испуњена тишина, ослобађајућа, лековита, и њима и мени. Препознам тло које је вољно да прихвати семе, људе који желе да заиста прихвате Реч. Само за тренутке такве тишине вреди бити вероучитељ, а где ли је све остало, све молитве, разговори, саветовања, дружења, труд, изнад свега љубав која нас сабира у Христу пред Путиром!? Већина вероучитеља и свештенослужитеља осетили су ову благодат мисионарења, свако на свој начин. И ништа сам ја, у свему овоме, последњи од слугу, но ова деца, они ме подсећају и уче колико је љубав Божија силна и свеобухватна; колико Васкрсење Христово, два миленијума касније, остаје једнако ново и спасоносно – видим и осетим преслатке плодове и преображујућу силу Христове победе, не мора нико да ме убеђује. „Велики си Господе и чудесна су дела Твоја, и никаква реч људска није у стању да опева чудеса Твоја“
Коментари